Сахрањивање у дворишту уобичајено у источној Србији

Култ мртвих код Влаха је врло изражен. Смрт је за њих нови почетак, па им је нормално да своје мртве сахрањују на породичном имању.

Разлози за то су обичајни али и практични, посебно у Рановцу које је по територији највеће село у Србији.

Драгољуб Грбиновић, из Рановца код Петровца на Млави, каже:

"Наше гробље је далеко, преко четири километара, а до четрдесет дана је обичај да се иде сваки дан на гробље."

Робин Грбиновић, председник МЗ Рановац код Петровца на Млави, објашњава:

"Код нас се ретко кад продају куће. То је јако страшно за неку породицу и нико није хтео да купује куће где су гробови друге фамилије, тако да су им остављали у аманет да чувају и да шире имање."

У Рановцу постоји седам званичних гробаља и она су почела да се преливају на околне њиве.

Са друге стране на породичним имањима постоји још четрдесетак, која датирају од пре педесет, па и сто година.

У Волуји код Кучева не постоји сеоско гробље. А избор места за породична, нико не ограничава, па често могу да буду и у близини бунара.

"Пек кад изађе поплави и гробље и све и руши ограде око гробља, можда и споменике однесе," наводи Мирко Вунтуришевић из Волује код Кучева.

Ненад Медруловић из Волује код Кучева каже да одлука о сахрањивању и двориштима није наша:

"То је одавно. Мој деда је сахрањивао његове у дворишту."

Скупштина општине Кучево донела је одлуку да у селима где нема гробља, могу да се сахрањују у дворишту, али то одобрење примењују и други.

Зоран Велимировић, заменик начелника општинске управе Кучево, наводи:

"То је само из разлога што су јаки месни обичаји који регулишу начин сахрањивања."

Православна црква светим местима сматра само званична гробља, али се прилагођава обичајима овог краја.

"Ми обавимо опело у кући и на гробу обавим опело. И ништа ту није ново. Они обичаје обаве пре него што дође свештеник," каже Младен Стојановић, свештеник у Рановцу код Петровца на Млави.

Етнолози кажу да такве примере можемо да видимо и у праисторији.

Александар Репеџић етнолог објашњава:

„Они су пре свега представе где су душа и тело везаи за кућу и огњиште. Вуку корене из најранијих представа и балканских веровања која су касније христијанизована."

Сахрањивање у двориштима кућа својствено је и другим крајевима у Србији.