Како живе стари у Лесковцу

Са две пензије и некако, каже седамдесетогодишња Десанка Ђокић, пензионерка из Лесковца. Губитком супруга све се променило.

"Ја имам 21 000 , али имам кредит, платим дажбине, шта ми остаје још је и син са мном, нема посао. Можете ли више уопште да размишљате да купите нове ципеле, нову јакну?", каже Десанка Ђокић, пензионерка из Лесковца.

Живојин Крстић живи сам у својој кући у Предејану. Пензија двадесет хиљада динара. На питање како живи, одговор, тридесет километара од Лесковца, исти?

"За лекове дајем око 5-6 хиљада месечно, нема да остане, платим струју, платим ово, платим оно, нема од куд да остане", каже Живојин Крстић.

Каже добро је опет док има ко да му отвори врата, да поприча, добије помоћ. Скоро деценију уз њега је геронтодомаћица Снежана Миленковић. Помоћ у кући на селу, без пута, превоза, лекара потребнија је него у граду, а само шест старих је имају ван Лесковца.

"Амбуланта би требало да ради поподне и апотека, зато што због недостатка смо у кризи па морамо да идемо до Грделицу, до Лесковац", додоаје Снежана Миленковић, геронтодомаћица.

„Пензионерима у граду, свакако је много лакше, много лепше проводе те пензионерске дане да тако кажем. Доступнији су им сви ресурси заједнице, доступнија им је здравствена заштита, социјална заштита", објашњава Милена Митровић, психолог Геронтолошког центра Лесковац.

Потврда ових речи је Клуб за стара лица. Могу да ручају и попију кафу по симболичним ценама. За дружења, едукативне садржаје, рекреативне активности, музичке вечери потребна је и добра воља.

"Путовања су зацртана, да се у току месеца, макар направи једно путовање", каже Предраг Наумовић, из Савета Клуба за старе.

Од готово 32 хиљаде пензионера у Лесковцу половина има пензију нижу од 25 хиљада динара. Кажу, само да је здравља и довољно посла за младе.