Зашто у Сакулама спаљују вуну

Породица Марјански из Сакула, у којој се шест генерација бави сточарствома, има стадо са око четиристо оваца. Годишње добију 700 - 1000 килограма вуне. Овце шишају сами како би смањили трошкове, а амбари су им већ пуни вуне коју нико не жели да откупи, иако је цена минимална.

"До пре десет година мењали смо вуну за тепихе, касније смо је продавали, јер имала је бар неку цену", каже Слободан Марјански, председник Удружења сточара "Овчар". "Последње две године вуна стоји код нас, јер смо успели само нешто мало да продамо, и то за 30 динара по килограму."

Иако је смањивањем стада последњих година опала и понуда вуне, цена на тржишту није се повећала.

"Проблем је што вуна никоме не треба, нема ни главног откупљивача, нема прерађивача да се праве вунени џемпери, чарапе вунене више нико не носи", објашњава Живан Марјански. "Нема више таквих фабрика као некад, сад се одећа увози из Кине и наша вуна је постала сувишна."

Најстарији у породици Марјански - Златоје памти боља времена, кад је килограм вуне вредео као килограм сира:

"Биле су задруге, живео сам у Белом Блату, и чим ошишаш овцу тај дан предаш вуну и добијеш новац. Нема шта да мислиш. Бирали су и онда кроз решетке чисту и квалитетну вуну, али је и цена била добра."

Упркос свему, породица Марјански неће прекидати породичну традицију а, како кажу, губитак на вуни успевају да надокнаде продајом јагњића чија је субвенционисана цена 360 динара по килограму. Ипак, жао им је што природну вуну нема ко да преради и искористи за квалитетну топлу одећу.