Матићев шал увек греје

"У руци, односно у свести, пливају неке слике па је тешко да их човек стави, да ли у сан, да ли у машту, да ли у стварност у стварну прошлост..." - говорио је давне 1962. године Душан Матић, песник, мислилац, који се у свом делу, и то у позним годинама, разрачунавао с традицијом, с поезијом као таквом, с песмом и песничким језиком.

Матић је био родоначелник надреализма у српској књижевности, а поезију је називао вечним, тајним пламеном који пева. И данас је узор песницима.

„Они који данас пишу, млади песници морају да буду огрејани тим самосвојним тајним пламеном, јер би се смрзли у оквирима онога што су већ научили и одгонетнули", наглашава Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије. „Јер није ствар само знати нешто, него и откључати неки други простор."

Овогодишњи добитник награде „Матићев шал", млади песник Растко Лончар из Каћа тај простор откључава. Захвалио је жирију рецитујући своју песму из награђене збирке "Нерви од волфрама", уз ограду да песма није педагошка:

„Каже овако. Статус кво. Тачно је. Признајем, с болом. И пуштам да ме истина сломи. Имам проблема с алкохолом! А проблем је - нестало ми. Хвала још једном свима."

Жири је једногласно донео одлуку да су "Нерви од волфрама" најбоља првообјављена књига песама у протеклој години. 

По мишљењу писца Петра Жебељана, то је занимљива, лепа књига коју је један млади песник написао са много енергије, дара, талента.

Уз учешће великог броја интелектуалаца и писаца из целе Србије у народној библиотеци у Ћуприји одржајн је и округли сто под називом "Увек присутни Матић". У својој родној Ћуприји заиста и јесте.