Терзијски занат изумире

Узима меру, бира материјал - плиш, сомот, чоју, црта мотиве, шије и везе. Тако се праве јелеци, антерије, сукње. За доброг терзију потребно је стпљење, мукотрпан рад.

Зоран Радосављевић учио је занат у породици, а школовао се за стоматолога. У пензији поново ужива у кројењу, проналази сличности између зубара и терзије.

"У спретности руку, све је у прецизности. Временом, неки мотиви престају да се цртају, они који се понављају стално. Добијете осећај о облику, величини", каже Зоран Радосављевић, мајстор терзија.

Данашњи кројач или шнајдер је некадашњи терзија. Израђује народну ношњу, за културно- уметничка друштва, и специјалне прилике - крштења, рођендане. Овим ретким занатом баве се појединци.

"Добро је научити и знати. Та количина ручног рада за један јелек, за искусног мајстора, потребно је бар 15 дана, урадити га како треба", каже Миодраг Анђелковић.

За сваки крај Србије везују се специфични мотиви на народним ношњама. Израда овог шумадијског веза трајала је два месеца.

Радионице терзијског заната у Врању организује Народни музеј, да подсете на старе занате и сачувају културно наслеђе овог краја.

"Овај занат се некада шегртовао и учио четири године, тако да не може на шест часова да се научи. То су само основне технике, врсте материјала, алат који се користи, да би људи имали свест о томе", каже Ива Лаковић, етнолог.

То је претежно мушки занат, у Врању ради само један мајстор, терзија. Осим фолклорних друштава, делове ношњи купују и туристи, као сувенире.

rts/vranje@rts.rs
+381 17 424 945