Лазарев мегдан у Трстенику

Јаки. Снажни. Одважни. Моћних мишица, оштрог погледа. У тринаест супермечева надметали су се најбољи "обарачи" из Србије, Црне Горе, Румуније Бугарске. Демонстрирали су снагу, технику и брзину. 

Онако како се снага одвајкада одмеравала, такмичарски се у свету чини преко посла века, а у Србији последњих седам година. Отуда се код нас овом дисциплином у десетак клубова активно бави тек 200 спортиста.

"Што се тиче обарања руке каснимо у односу на Европу, посебно на наше окружење, Бугарску, Румунију, Мађарску. Они су далеко испред нас, али их сустижемо", истиче Игор Костић, председник Савеза Србије за обарање руку. "Још немамо запажене резултате на европским и светским такмичењима, али са бројних турнира у регион редовно се враћамо са неком од медаља."

За разлику од Србије,у суседној Бугарској овај спорт се негује већ три деценије. Међу мушкарцима, али и женама. Њихови такмичари освојили су бројна шампионска звања.

"У Бугарској је велика традиција обарања руке. Много спортиста код нас обара руке, више од пет стотина", каже Детелин Јончев, балкански првак и светски вицешампион. "Ипак, морам да кажем да су и српски борци много добри, посебно у тежим категоријама."

Показао је то и Лазарев мегдан: Србија - Бугарска у четири меча, сваки о шест рунди, борба нерешена.

"Ово је комплексан спорт. Изискује и снагу, и издржљивост, и брзину, и флексибилност", наглашава Ненад Смиљковић из Клуба спортова "Хук" Трстеник. "Све врсте физичких способности. Људи се припремају дуги низ година за неки меч који може да траје само две секунде. И због тога је овај спорт посебан."

Међу четири репрезентације које су се надметале за победничка одличја, једна се издвојила. Црногорска се и породично борила.

"Долазимо из Сутомора. Не бавимо се професионално овим спортом. Аматери смо у њему. Моја ћерка тренира одбојку, а ја сам угоститељ. Тренирам помало за себе", објашњава Стојан Секуловић, који понекад одмери снагу и са ћерком. "Она побеђује увек. Женско је мора да победи. Ако не на снагу, онда на шарм."

Његова ћерка Василиса тренира тек годину дана:"Више да бих учинила тати, јер је моја прва љубав одбојка. Мислим да околина има позитивно мишљење о томе."

Попуштања на мегдану није било када је Василиса са Јеленом укрстила руке. Борба једине две такмичарке на турниру била је неизвесна до последњег часа, а резултат нерешен, па су по пехар понеле обе.

Новосађанка Јелена Узелац, првакиња Србије у обарању десном руком, спортом се активно бавим последњих петнаест година, а овим само годину дана:

"Обарању руку привукла ме је нека борба, једноставно. Борба за опстанак, борба за живот. Треба много да се ради, много одруцања. Само дисциплина, рад и одмор. Веома је важно довољно одморити организам након напора. Понекад снаге одмеравам и са колегама
И, да будем искрена, задовољна сам резултатом."

А задовољна је била и цела српска репрезентација. Са шест победа у десет мечева доминирала је на "Лазаревом мегдану". Поени које је освојила обезбедили су јој пласма на завршни европски турнир, догодине у Пољској.

rts.krusevac@rts.rs