Производња козјег сира - исплатив посао

Цео радни век Гојко Вучићевић провео је у угоститељству, од тога две деценије у Русији. Зарађени новац одлучио је да уложи у фарму коза у родној Крушчици код Ариља.

То је исплатив посао, каже Вучићевић: "Онај ко се упусти у озбиљнију производњу и рад са исплативо је. Уз то, треба имати уматичене козе, а најбоље је да се почне са тридесетак коза."

Фарму је изградио на хиљаду метара надморске висине, одакле се виде Тара, Голија и Златибор. У таквом здравом окружењу Гојко је изградио и млекару, капацитета хиљаду и по литара.

Иако ова фарма има четири стотине коза, не може сама да произведе довољну количину млека за сир који је изузетно тражен.

Руси су тражили количину од десет тона, али у овом тренутку једва се задовољавају и потребе домаћег тржишта. Гојко сматра да је решење у повезивању домаћинстава.

"Да идемо заједно на тржиште, па би они правили по одређеној рецептури траписте, сиреве са мајчином душицом, са орасима, малинама и тако даље", каже Вучићевић, "тако бисмо објединили и квалитет."

Гојковим повратком на село, шансу за посао добило је четворо незапослених мештана.

Милка Луковић је по занимању медицински техничар, али је незапослена:

"Ту живим, ту сам засновала породицу. До пре неку годину радила сам нешто туђе неге за донацију општине Ариље, после тога остала без посла. Живим од малина, сточарства - онога од чега се живи на селу."

Фарма коза оживела је тај крај, у који због сира све чешће свраћају гости из Велике Британије, Израела, Русије, али и ђаци из пољопривредне школе на практичну наставу. Држава субвенционише козарство, па Гојко каже да је то шанса да се оживе српска села, јер је све мање посла у граду било где у свету.