Револуција прихватања тела трајала је кратко – мршавост се вратила на рецепт

Не знам колико сам пута смислила изговор да не одем на базен. Није ми сметала вода, већ помисао да ће неко видети моје тело. На плажи сам много чешће виђала жене које крију своје тело него људе који су их због њега заиста осуђивали. Никада проблем није био само у телу које гледамо у огледалу, већ у начину на који смо научене да га видимо.

Носила сам и XXS и L и схватила нешто што ми је предуго било невидљиво – несигурност није нестала ни у једном од тих бројева.

Често ме другари питају зашто жене, па и ја, лети носимо црну гардеробу иако привлачи сунце. Одговор је једноставан: толико смо несигурне у своје тело да ћемо пре трпети врућину него обући боје, јер верујемо да у црном изгледамо тање. Никада ми није било превише топло ако сам веровала да у нечему изгледам "боље".

Тело на поправци

Лето је одавно почело, али сезона поправљања жена и даље траје. Колико килограма треба изгубити до мора, шта избацити из исхране, колико корака дневно прећи и да ли је остало довољно времена да се тело доведе "у ред" пре купаћег костима – сваког лета међу женама се воде исти разговори.

До пре неколико година чинило се да се нешто променило. Друштвене мреже биле су препуне порука о прихватању тела, несавршених фотографија, "плус сајз" модела и позива да престанемо да се стидимо стрија, целулита, ожиљака и килограма. На тренутак сам помислила да ћу престати да тероришем себе питањем како да постанем мршавија.

Испоставило се да је та револуција трајала краће него што смо мислили – свега једну сезону. Свет није престао да обожава мршавост. Само је чекао да поново постане лако доступна.

Појавиле су се инјекције за мршављење.

Мршавост на рецепт

Инјекције за мршављење, које су развијене као медицинска терапија за одређена здравствена стања, последњих година постале су део много ширег разговора о изгледу. Оно што је за неке људе важан здравствени алат, у култури опседнутој телом лако постаје још један начин да се од жена очекује да се "поправе".

Њихова популарност отворила је питање где се завршава брига о здрављу, а где почиње нова трка за телом које друштво проглашава прихватљивим.

"Решење" за тело које нам се нуди на друштвеним мрежама, дакле, има и своју цену – не само финансијску, већ и друштвену. Тело које би требало да прихватимо поново постаје нешто што морамо да поправимо.

Инјекције, међутим, нису негативци ове приче. За многе људе оне су важно достигнуће савремене медицине и могу да помогну тамо где су године безуспешних покушаја оставиле последице по здравље. Али њихова огромна популарност открила је нешто важније од саме приче о лековима – колико је идеја прихватања тела била крхка.

Било је довољно да се појави брже решење, па да прича о прихватању тела скоро нестане.

Килограми доле – сумње горе

Као неко ко се годинама бори са поремећајем исхране, не могу а да не приметим колико лако овакви трендови враћају стару логику у новом облику. Годинама сам веровала да ће све бити другачије када смршам – да ћу бити мирнија, сигурнија, "довољна". Килограми су се мењали. Несигурност није.

Поремећај исхране ме је научио једно: човек никада није довољно мршав у сопственој глави. Зато ме данас више од саме инјекције плаши идеја да неко поверује да ће, када смрша, коначно почети да воли себе.

Никада нисам упознала жену која мисли да је баш њено тело довољно добро за плажу.

Можда је управо зато идеја о "телу за плажу" једна од најуспешнијих савремених маркетиншких измишљотина. Нико не говори о телу за канцеларију, телу за супермаркет или телу за градски превоз. Само о телу за плажу. Као да наше тело мора да заслужи право да буде виђено.

Нова тела и стара правила

Најзанимљивије је што се идеал непрестано мења. Жене су морале да буду мршаве, затим обле, па да имају узак струк и наглашену задњицу. Данас се очекује да буду истовремено и мршаве и обле, и младолике и зреле, и природне и беспрекорно дотеране. Правила се мењају. Притисак остаје исти. Само се мења оно што нам говоре да треба да поправимо.

Највећи парадокс није то што су инјекције постале популарне. Највећи парадокс је што су нам показале да од идеала мршавости никада нисмо ни одустали. Само смо чекали лакши начин да до њега стигнемо.

Можда body positivity није нестао зато што смо га прерасли, већ зато што је изгубио тржишну вредност.

Зато свако лето почиње истим питањем: јесам ли спремна за плажу? Много је занимљивије друго: Ко је одлучио да нисам?

Можда је најрадикалнија ствар коју жена данас може да уради да оде на плажу без извињења свом телу – телу које дише, плива, воли, ради, рађа, стари и преживљава.