Време је да се са трибина запева Жоану Пењароји

Рећи ће злобници да је Жоану Пењароји после похвала које је у РТС-овој емисији добио од најпознатијег навијача Црвене звезде, на сву муку, фалило још само да почну да га хвале и новинари РТС-а. 

Шалу и злобнике на страну, ко је у четвртак читао (да не будемо скромни, прилично добре) предикције пред "вечити дерби", могао је (и у редовима и између њих) да се увери да овој редакцији не фали јужна страна. Наравно, о томе никоме ни речи јер сви новинари су неутрални, зар не? 

У сваком случају, није више ни важно ко ће. Неко напокон мора (ван своја четири зида) да "изађе из ормара" и скине капу господину Пењароји.

Нема се више шта чекати. Крајње је време да се међу партизановцима разбије тај табу и прекине омерта.

На околности у којима се Жоан Пењароја прихватио Партизанове клупе не треба много подсећати. Нажалост, није било давно. За не пожелети ни најгорем непријатељу.

Ни у "мирнодопским условима" апсолутно нико у очима навијача Партизана не би био довољно велик и достојан да преузме таблу и фломастер Жељка Обрадовића. Неко је морао, и то у клубу око којег се све (гледано са стране, мада се испоставило да није било тако) преко ноћи распало и у којем нису "заратили" (ваљда) само теткица и домар.

Док су се други склањали и бежали од тектонски уздрманог Партизана, утркујући се по страницама новина и портала ко гаји веће поштовање према Жељку Обрадовићу, један човек је у себи пронашао мотив и често најмоћнију покретачку снагу - није имао шта да изгуби. 

Несумњиво свестан да му се после неславно завршених епизода у Валенсији, Басконији и Барселони неће указати још много прилика да скрене са развојног пута неког (уз дужно поштовање) Сита Алонса, Жоан Пењароја се храбро ухватио у коштац са Партизановом кућом страве и свим њеним демонима. 

У стилу кошаркашког Срђана Благојевића, потпуно свестан свега и чист пред самим собом, дошао је тихо, скромно, без крупних речи, без неостваривих обећања (каквих у Партизану нарочито не мањка) и без икаквих очекивања црно-беле јавности којој се одласком Жељка Обрадовића напрасно срушио цео свет.

Злобници са почетка текста рећи ће да ништа значајно није ни могао да изјави или обећа јер му је енглески скромнији од слободних бацања Ника Калатеса, али све да је и највећи полиглота на свету тешко да би се усудио било кога да убеђује како ће Партизан само неколико месеци касније играти најбољу кошарку у Европи и низати евролигашке победе као никада раније.

Не трпе ни резултати у регионалној АБА лиги, за црно-беле тренутно најважнијем такмичењу, а атмосфера у тиму и на трибинама готово да нема додирних тачака са оном коју је шпански тренер затекао у Београду. Свлачионицу је добро и на време претресао, пролуфтирао и све посложио на своје место. Улоге су јасно подељене и утисак је да нема незадовољних.

Скоро све се у веома кратком року окренуло наглавачке, све осим порива навијача Партизана да (макар јавно) врло стидљиво, опрезно и на капаљку одају признање и подржавају Жоана Пењароју, чак неретко скандирајући Жељку Обрадовићу када се Шпанац појави на паркету.

Не зато што не виде и не цене његове заслуге, посвећеност, тренерски печат и резултате, већ зато што су горка дешавања која су довела до неочекиване промене тренера наметнула штетну атмосферу да у "рату" нема неутралних и створила искривљену слику да је сваки гест похвале или подршке новом шефу истовремено глас против Жељка Обрадовића или за Остоју Мијаиловића.

Шест победа и излазак из дубоке кризе свакако нису разлози да се Пењароја кује међу звезде и да се доносе велики закључци, али време је барем да се искривљена слика исправи. Жељко Обрадовић је Жељко Обрадовић и нико му никада не може одузети заслуге, трофеје и огромну љубав навијача Партизана. Остоја Мијаиловић је Остоја Мијаиловић и нико му никада не може одузети заслуге, али ни избрисати очигледне грешке које је направио као председник клуба. Жоан Пењароја је Жоан Пењароја и човек, признајмо му, ради одличан посао.

После тријумфа у "вечитом дербију" и рекордне шесте узастопне победе, поштено би било да се, макар на шест секунди, са трибина "Београдске арене" коначно заори "Нана-нана-нана-нана Жоан Пењароја".