Растанак с мојом Грчком и гостопримством јачим од бриселских прописа

Откако сам као српски амбасадор стигао у Атину у Грчкој је три пута биран парламент. Променила су се два председника и премијера, чак шесторица министара иностраних послова. Сириза и Пасок променили су своје лидере, Атина и Солун три пута своје градоначенике. Спомињани мандати нису трајали кратко, мој је трајао дуго. Много је краћи један други списак.

За време мог мандата нису се променили само архиепископ aтински и целе Грчке, генерални секретар Комунистичке партије, и гувернер Крита. Да, и гл. и одг. уредник „Катимеринија“, листа који ми, ево, сада љубазно даје простор да кажем коју реч на одласку, а који сам неизоставно читао чим сам савладао грчки језик.

Читаоцу сам унапред захвалан што ће уважити моју намеру да текст пред Вама не буде једно конвенционално и куртоазно збогом. Нити рапорт о дипломатским резултатима којих је свакако било у неговању односа две изразито пријатељске земље и два братска народа. Редове који следе искористићу да пренесем део осећања која ме вежу за Грчку. Моју Грчку. Грчку у периоду после војне хунте, дакле од 1974. године до данас. Грчку, моју вршњакињу, рођену исте године као и ја.

За последњих педесет година Грчку сам видео у разним издањима. Од прашњавих друмова и половних јапанских аутомобила средином осамдесетих, до препорођене земље коју сам једва препознао само десет година касније. Од славних и свечаних тренутака, попут атинске Олимпијаде и обележавања двеста година Грчке револуције, до драматичних криза, великих људских патњи и трагедија. И у добру и у злу.

Много пута сам је изнова упознавао, у различитим раздобљима живота, и много се пута опраштао од ње. У Грчкој сам, долазећи у њу први пут пре 40 година из Југославије, земље која се договором Черчила и Стаљина нашла с друге стране гвоздене завесе, научио о свему ономе што у мојој земљи тада није било дозвољено и пожељно. Мој први сусрет са савременом демократијом и слободним изборима догодио се у Грчкој. Као и моје увођење у православље, катехизис, и крштење у манастиру Хиландар на Светој Гори.

Грчку сам први пут, лицем у лице, упознао с краја пролећа 1985. године. Крај Хладног рата још се није јасно наслућивао. Председник САД био је Роналд Реган а Михаил Горбачов тек неколико месеци пре тога постао први човек СССР. Било ми је једанест година и као дете двоје српских новинара већ сам имао донекле изграђену слику о пријатељској земљи и братском народу који у њој живи.

Од тренутка када смо отац, мајка и ја прешли границу на Евзонију са узбуђењем сам упијао сваки детаљ, нарочито запажајући разлике у односу на земљу из које смо долазили. Сем кока-коле у конзерви, која се у комунистичкој Југославији тада продавала у стакленим флашицама, за око су ми још запале и зеленом бојом свуда исписане пароле.

Питао сам оца и мајку шта је то ПАСОК, и због чега је тај натпис исписан на сваком надвожњаку и свакој бандери дуж аутопута. Објаснили су ми да се, за разлику од једнопартијске Југославије, захваљујући политичару који се зове Константинос Караманлис, у Грчкој одржавају демократски избори, на којима се слободно такмиче различите политичке станке. Укључујући и комунисте.

Када сам средином фебруара 2016. године, овај пут као српски амбасадор, истим путем стигао у Грчку, баш тог дана штрајковали су пољопривредници широм земље. Аутопут од Евзонија до Атине био је блокиран на много места, али би ме грчки сељаци, чим би видели српске регистарске таблице, чули ко сам, куда и зашто идем, пропуштали да слободно прођем.

Нисам могао а да не мислим на први сусрет с Грчком и моје родитеље. Иста бензинска пумпа одмах по преласку границе. Четрдесет година касније иста кока-кола у конзерви, само овога пута light. А уместо јарко зелених, већ избледеле црвене пароле са натписом СИРИЗА и позивом да се на референдуму гласа „Не“.

 Никада нећу заборавити прву службену посету Криту уочи Божића 2017. године. У ширем друштву обрео се и један европски колега који је непрестано, од ујутру до увече, Грчкој и Грцима налазио мане. Све му је сметало. Док смо кишног јутра шетали улицама Хање није престајао да звоца: „Гледај овога - није везао појас, види ње - прошла је кроз црвено и вози у супротном смеру, обрати пажњу на ову тројицу - пуше у колима“.

Касно истог поподнева, пошто смо се кланцем Имврос пешице спустили до обале Либијског мора, затекли смо се у засеоку са тек неколико кућа. Већ се смркавало а изнад нас, у планинама, почео да провејава снег. До тада несносни дипломата, сада забринут како ћемо се вратити до места где смо неколико сати раније оставили паркиране аутомобиле, био се ућутао. Тако изгладнеле и промрзле угледао нас је један од главе до пете у црно обучен Крићанин.

Одмах је схватио да смо у невољи. Не само да нас је нахранио и напојио у својој кући, већ нас је у свом старом комбију превезао до планинског превоја где смо на уласку у кланац оставили своје аутомобиле.

Мом џангризавом колеги више није сметало ни невезивање појаса, ни пушење у колима. Док смо се возили кривудавим путем који преко Белих планина (Мадарес) води ка Хањи нисам издржао да му не кажем да Грци можда некада и направе по који ситан саобраћајни или други прекршај, али да људскост и гостопримство, грчко „филотимо“, не могу да се усаде никаквим бриселским прописима.                 

За последњих осам година, као српски амбасадор, заједно са Грцима сам славио, стрепео и туговао. Прослављао имендане, рођења и венчања, на последње путовање испраћао Константиноса Мицотакиса, Микиса Теодоракиса, Каролоса Папуљаса. Што сам боље и дубље упознавао Грчку и њено право, од уобичајене туристичке понуде сакривено, најлепше лице - од солунских предграђа попут Четрдесет цркава и Тријандрије, преко јонских острва у рано пролеће и Додеканеза у позну јесен, све до снегом прекривених планинских високравни Псилоритија над Анојом - била ми је све лепша. Више ми је пријала а наши растанци све су ми теже падали. Овај, после осам година непрекидног живота с Грцима, најтеже.

Пишући књигу „Грчка: рат за независност, стварање државе и препород нације“, али и из непосредног искуства,  схватио сам да је, у политичком и културном смислу, у крајњој линији у смислу савременог националног карактера и идентитета данашњих Грка узетих у целини, осећај за меру највећа грчка врлина. Својеврсни грчки еквилибријум, односно победа средње линије као резултанте свих снага. Успешно мирење и синтеза супротстављених крајности – Истока и Запада, традиционалног и модерног, православља и просвећености, националног поноса и свести о сопственим слабостима, јаке државе и демократије, јаке војске и цивилне контроле над њом – највећа је победа данашњих Грка.

До ове победе Караманлисова и Папандреуова Грчка након војне хунте није дошла нимало лако. Свакако не пре него што су се, након неретко крвавих унутрашњих сукоба, различите крајности показале као погрешне. Ако бих се усудио да после осам година суживота било шта замерим Грцима, то би једино могло да буде исто оно што понекад замерам и сопственом народу – повремено самопорицање. Један недостатак неретко праћен недовољним веровањем у себе и истовременoм фасцинацијом нечим страним. Дакле, одступање од средње линије. Одступање од античког принципа мере.

Грчка је изванредно лепа земља. Међутим, оно што је у њој најлепше нису природне лепоте. Њено највеће богатство нису природни ресурси. Најлепше и најбогатије што Грчка има су они који живе под плавим грчким небом. Од Крфа до Кастелориза, од Дидимотиха до Сфакја. Њени људи, Гркиње и Грци. Иако би свако хвала било премало, њима га дугујем за ненадмашиво гостопримство и велику љубав којом су ме обасипали на сваком кораку. Сећање на њу неће моћи да избледи ништа, нити да обрише ико. Чак ни физичка удаљеност која је за љубав исто што и ветар за ватру. Мале гаси, а велике још више распламсава.

Аутор је амбасадор Србије у Атини (2016-2024) и аутор књиге „Грчка: рат за независност, стварање државе и препород нације“