Брзо купуј, кај се натенане - "црни петак" за већ крцате ормаре

Устајем, укључујем телевизор, кувам кафу, храним мачку (иако је она више расположена за јутарње дивљање) и размишљам шта да обучем данас. Синоћ сам све осмислила, уклопила и одлучила. Јутрос ми, међутим, тај синоћњи план изгледа превише амбициозно.

Кошуљу би требало испеглати, вероватно и панталоне зато што их нисам одавно носила, а ципеле су негде, у кутији, на ормару, испод кревета... ко ће сад то знати. Време ми измиче и одустајем од читавог подухвата. Отварам плакар и тражим неко брзо решење. 

Ал' како га наћи у овој, уредно сложеној, али непрегледној гомили?! Поново ме хвата очај и поново, по ко зна који пут, обећавам себи да ћу направити "ревизију", да ћу се решити гардеробе коју не носим, али знам да од тога неће бити ништа. 

У стилу Скарлет О' Харе затварам плакар и остављам тешке одлуке за неки други пут. Облачим на брзину фармерке које сам носила јуче и комотну ролку која, уз пар џемпера, стоји "при руци", на столици у спаваћој соби.

Док журно излазим, остављајући и шминкање за неки други пут, размишљам о оној гомили гардеробе која се силно досађује у мом ормару. Помало се стидећи сама себе, схватам да бар три четвртине онога што тешком муком успевам да сложим на полице, нисам обукла у последњих годину дана.

Многе ствари нисам никад ни носила, а често ми се деси да на неке комаде гардеробе потпуно заборавим. Силно се изненадим кад, покушавајући да заведем ред, налетим на неку уску мајицу са чипком, панталоне "на црту" или превише кратку сукњу. Запитам се шта ли ми је било у глави кад сам то куповала, с обзиром на то како се иначе облачим, али се недоумица не заврши логично, тј. бацањем или поклањањем већ враћањем у ормар уз обавезну мисао - можда ће затребати!

Сетим се онда, помало носталгично, времена кад сам као дете, или нешто касније као тинејџерка имала много једноставнији и мањи ормар. У њему су биле по једна зимска и тексас јакна, два-три пара фармерки, неколико џемпера и мајица. Слично је било и са обућом. Имала сам по један пар за сваку сезону и све се, укључујући и патике, носило док се не излиже или прерасте. 

Биле су то осамдесете и било је нормално тако живети, бар тамо где сам ја одрастала.

Деведесете су донеле другачије проблеме. Избегличке зиме савладавала сам у јакнама и чизмама из Црвеног крста. Лаганију и јефтинију гардеробу сам добијала од рођака или сам понекад нешто ситно куповала, а затим то чувала као "очи у глави". Све у свему, читав тадашњи "асортиман" стао је у једну повећу кинеску торбу.

Одавно су иза мене ти дани и одавно ми гардероба не може стати у кинеску торбу, али, кад боље размислим и погледам фотографије, схватам да се годинама мање-више исто облачим и да је она гомила из плакара заиста сувишна.

До ње је, сасвим сигурно, довело нешто више новца у мојим џеповима, али много више огромна понуда јефтине (и неквалитетне) гардеробе. 

Признајем, крива сам! Не могу да одолим мајичицама од 500 динара и фармеркама тек нешто скупљим, ципелама или сандалама за две или три црвене. Како да пропустим "последње цене" или снижење од 70 одсто?! Недавно сам открила и "чари" second hand продавница и то ће изгледа бити завршни ударац за мој ормар. Мораћу да попустим пред законима физике и да се коначно одрекнем бар дела свог "блага". 

Шалим се мало на рачун властитог неразумног понашања, али прича, у ствари, није за смејање.

Ако ја која наводно не волим шопинг и купујем искључиво у продавницама на путу од куће до посла имам толико гардеробе, питам се како ли је тек код оних који живе за куповину и не избивају из тржних центара.

Колико смо сви заједно новца бацили на непотребне крпице? Шта смо паметније могли да урадимо са тим парама? Јесмо ли срећнији ако купимо десете панталоне или ципеле?

И колико год била тешка, ова питања лакша су од оног кључног....шта ће на крају бити са свим тим стварима препуним пластике и разних неуништивих материјала. 

Верујем да већина људи не размишља о томе док, привучена снижењима, "сјајним" понудама и шаренилом приступачних брендова, купује, купује, купује...

Признајем, нисам се ни ја баш много бавила том темом док нисам видела отрежњујућу и прилично мрачну репортажу о текстилном отпаду који се гомила свуда у свету, па и код нас. Поразиле су ме чињенице и бројеви, количине енергије и ресурса потребних за израду, а касније и евентуалну рециклажу једног јединог комада гардеробе. Некако сам после тога потпуно другачијим очима гледала ону гужву у ормару. 

И обећала сам себи да ћу се убудуће бар мало судржавати, да ћу се трудити да купујем само оно што ми заиста треба и што ћу да носим. 

Први велики изазов је пред вратима! "Црни петак" и реални и нереални попусти које са собом носи мамиће ме са излога, али покушаћу да их игноришем.
И погледаћу ону репортажу поново!
Препоручујем и вама...