Наташа Дракулић: Због кумине судбине идем на мамограф

Због ње су рак и рат за мене синоними и неодвојиве речи. Моја кума је била и прва особа коју сам познавала а да је оболела од рака, конкретно од рака грлића материце.

Крајина, деведесет трећа, злокобно време, напетост у ваздуху, неизвесност сваког дана. Лекари на фронту, једина озбиљна болница у Книну, који је од наше Коренице тада био као свемир далеко; бензин вреднији од злата.

Дијагноза, као одговор на њено лоше здравствено стање последњих месeци, била је сурова, а услови за лечење код куће у том ратном периоду немогући.

Она мора у Београд.

Синови,  још дечаци, премали да схвате, муж на фронту.

Од дечака је крила све, рекла је само да мора на пут. Још памтим ту ноћ уочи њеног одласка. Седели смо у мраку испред куће јер струје одавно није било. Дечаци су спавали, она се паковала. Насмејана, ведра, као и увек иако путује у непознато, иако не зна да ли ће преживети и вратити се кући.

Питам мајку после шта је, заправо, тај рак. И осетим огромни страх, иако је покушала да ми ублажи одговор. 

Немам више тај страх, јер сам касније, током живота срела и упознала многе предивне особе које су добиле свој рат са раком. И наставиле да живе, али спремне на следећи, не дај Боже. Јер је сваки тренутак живота драгоцен.

Враћам се на почетак приче. Куме дуго није било. Вести су долазиле споро и штуро, повремено телефоном. Много година касније испричаће ми кроз шта је све пролазила сама у непознатом, далеком граду.  

Београд, деведесет и треће није ни за своје грађане срећан град, а ти имаш тешку дијагнозу, папир који то потврђује и никог свог у том граду немаш. Долазиш из једног правог рата, аутобусом који путује коридором кроз друга ратна подручја, још страховитија од оног које си оставила и не знаш шта те чека.  

Смрт је увек извесна, али још није био њен тренутак. 

Није крила да се предавала и одустајала кад су физички болови бивали несносни. И да се поглед кроз прозор високог спрата ВМА небројено пута чинио као спас.

Једнога дана наићи ће медицинска сестра из другог одељења и одмах ће схватити све. Оно што јој је тад рекла вратиће снагу за нове тешке дане и кума ће од тога дана, ма колико они били болни, гледати кроз тај прозор и небо изнад ВМА само као небо под којим су и њени синови и којима мора да се врати жива.

И преживела је тад, иако је неколико пута током тог лечења у Београду била отписивана. Вратила се кући својим синовима, одраслим преко ноћи за време њеног одсуства. У животу ће је још сачекати и „Олуја”, избеглиштво, одлазак у Словенију, борба за нови живот, друге болести због којих је остала и без ноге али се до краја живота – а умрла је прошле године – није предавала.

За мене је још увек жива, лепа, поносна и отресита каква је била. И увек позитивна, чувам све њене поруке којима ме подржава и охрабрује, због гомиле мојих неважних проблема, иако сам знала да није добро.

Прећутно, обе смо се правиле да се ништа не дешава. Тако и ја прећутно не прихватам да је више нема јер је у мени толико има. 

Та медицинска сестра била је жена која је неколико година раније добила битку с раком, и то је у овој причи најважније. Јер само неко ко је то прошао, ко се као и ви плашио и ког је као вас болело, може да буде та сигурна рука која вам се пружа да заједно останете на овој страни живота.

Па кад сте и над амбисом изгубљени с питањем: зашто баш ја?

Можда зато да бисте једнога дана помогли жени коју још нисте упознали и која никога у том тренутку, осим вас, неће имати у свом животу. Не знам да ли је медицинска сестра из приче и данас жива,  али знам да су јој кумини синови и унуци вечно захвални за сваки дан живота своје мајке.  

Октобар је месец борбе против рака дојке. Јануар је месец борбе против рака грлића материце. Није више деведесет трећа, медицина напредује, зато подршка самопрегледима, редовним прегледима, подршка Женском центру „Милица” и свим удружењима жена оболелих и лечених од рака дојке и рака грлића материце.

Нажалост, на многе болести у овом животу не можемо да утичемо, али на неке можемо. Зато су рак и рат за мене синоними, али је ово једини рат који треба сви да подржимо и који може да се добије ако се држимо заједно.

Рак је излечив. Испред зграде РТС-а у Таковској је мамограф на којем се сваке године, нажалост, открије неколико случајева, међу њима и код наших колегиница које су, хвала Богу, живе и здраве данас. Сви се плашимо прегледа – ја прва, али замислите како бисмо се тек плашиле дијагнозе. И да нема никог да ти помогне.

П.С. За Славицу Леку, хвала ти за успомене.