Крај школске године који, у ствари, није крај

Четвртак. Седница Владе. Ништа необично, нити било шта указује да ће се за неколико сати телефони и Вајбер групе родитеља усијати. Из Владе стиже саопштење, а вест сазнају из медија сви – директори, професори, наставници, учитељи, теткице, родитељи, деца... Школа се за све ученике завршава 6. јуна.

Исте секунде крећу питања шта то значи, како је могуће, шта ће бити са заказаним контролним и писменим задацима... Сви питају, а одговора нема. Чека се тумачење ресорног министарства, које је и само било затечено овом одлуком.

Иста питања постављају се читавог викенда, јер ни после тумачења у петак није много јасније како ће школе функционисати у периоду од 6. до 20. јуна.

Понедељак и ново обавештење у Вајбер групи.

„Поштовани родитељи,

У складу са дописом Министарства и организацијом наставе од 7. 6. 2023. године обавештавамо вас да ће школа наставити с радом у сменама и по распореду као и до сада. Препорука школе је да ученици долазе на часове на којима ће се организовати систематизација градива, допунска настава, радионице, часови на одређене теме, спортске активности... Редовна настава се завршава 6. 6. 2023, али све остале активности ће се редовно спроводити до 20. 6. 2023. године. Ужина за јун је 230 динара.“

Извините, шта је овде редовно, кад ништа није редовно и нормално?!

С разлогом се међу родитељима покреће тема да ли ћемо децу пуштати од среде у школу или не? Јер, завладала је демократија. У школу се и може и не мора. О томе полемишемо и на Вајбер групи, а и чујемо се међусобно, ми који се мало више дружимо. И поред све те размене мишљења нисмо много паметнији.

Од среде нема ужине, јер деца нису у обавези да иду у школу, већ је то на добровољној бази. Зато је и цена смањена, па се плаћа само за дане док се у школу морало ићи...

Према тумачењу школе су у обавези да дају шансу деци која нису задовољна предложеном закљученом оценом да је поправе.

Код нас нису спорне оцене. Имају их довољно и недвосмислено је јасно да могу да се закључе такве какве јесу. Нема „клацкалице“, нити оне могу бити боље него што су сада. Без проблема за моје дечаке је школска година могла да се заврши и, рецимо, 1. јуна. Зашто баш 1. јуна? Па ето тако, баш као што ће се завршити 6. Не, 20. У ствари, ко то више зна?

Знају, изгледа, деца јер она треба да одлуче и да дају одговор да ли желе да иду у школу?!

Зар заиста неко мисли да треба да питам дете од осам година да ли жели да иде у школу?

Па школа је обавеза, не избор. Бар основна. И бар је тако било до пре неколико дана.

Ево, ја сам, а верујем и многи други родитељи, од четвртка на мукама. Моји дечаци постављају врло логична питања, на која, нажалост, нема логичног одговора.

Овако отприлике изгледа наш разговор и то више пута у току дана:

„Мама, ми од среде не идемо у школу.

Не, сине, идете.

Али, кажу да је крај школске године у уторак.

Па, јесте за оцењивање, али би у школу, ипак, требало да се иде.

А зашто да у идемо у школу ако нема часова и ако су оцене закључене.

Е, па да бисте се дружили и имали неке секције.

Али можемо да се дружимо и ван школе, као што се, иначе, дружимо кад завршимо домаћи...

Можете, али дружићете се и у школи до 20. јуна.

Зашто?

Зато што у школу треба да се иде до 20. јуна.

Али, рекли су да је крај у уторак...“

Осећам се као да сам у Врзином колу из ког нема излаза.

Можда неко боље зна од мене да дâ одговор на ова питања.

Ја стварно не знам како да објасним својој деци да то што су чула да је у уторак тј. данас крај школске године у ствари није оно што они мисле да јесте. А што би у „нормалним“ околностима било баш оно што они разумеју. Да крај значи крај. Нема даље.

У читавој овој папазјанији најрадије бих рекла деци – седите кући, готово је. Али, какву бих им поруку тада послала? Да сутра-прекосутра сами могу да траже да им се школска година заврши кад њима одговора. Или да могу да кажу да не желе да иду неко време у школу. Да могу да иду само када мисле да одговарају и када су спремни да добију оцену.

То стварно не желим. Желим да верујем да је школа оно што је била када сам ја била ђак. Место где се, између осталог, уче и васпитају деца да поштују правила која су постављена.

Одувек се знало када је почетак, а када крај школске године. Чак и 1999. године, када је земља била бомбардована и када се месецима није ишло на наставу, крај школске године је, ипак, био према плану и програму. По окончању агресије, вратили смо се у школске клупе и ту годину завршили према утврђеном календару. Тражиле су се олакшавајуће околности за закључивање оцене, гледало се кроз прсте, али се у школу ишло до краја. Унапред утврђеног краја школске године. Знали смо да је то наша обавеза и нико није постављао питања зашто се школска година не завршава раније.

Током недеље имаћемо родитељски састанак. Још не знамо ког дана тачно, али ће учитељица јавити.

Можда ћемо тада сви бити мало паметнији. А можда и нећемо.

Једино што знам јесте да ће ово бити један дуг дан у којем ћемо опет покушати да се објаснимо зашто од сутра, ипак, треба да се иде у школу.