Од кад смо сви „еколози“, чини се да је све више расутог смећа
Пре 17 година возила сам се аутомобилом са својим тадашњим дечком, а садашњим супругом. У то време он је био пушач. Када је отворио паклицу цигарета, уследио је шок за мене. Целофан је избацио кроз прозор! Истог тренутка сам викнула „Шта то радиш!“. Изненађено и у чуду ме је погледао и рекао „Шта?“. Уследела је бујица мојих коментара о томе како није нормално бацати смеће из аутомобила и очекивати да га неко после нас покупи, јер неко то заиста мора да скупи. У супротном требаће деценије и деценије да се разгради у природи. У међувремену могу чак и да страдају птице и глодари ако поједу део тог целофана... Његова реакција је била искрена – „Никада нисам на тај начин размишљао, али заиста си у праву“.
Од тог дана никада више из нашег аута смеће није избачено кроз прозор, већ га сакупљамо у кеси или привремено одлажемо у преграду од врата, а бацамо у контејнер или канту када се зауставимо. Сада и наша деца знају за то правило, јер уз њега одрастају. И да, врло често се у преградама од задњих врата налазе папирићи од грицкалица, празне флаше... Али, то се све испразни за мање од минута када завршимо вожњу.
Последњих година веома много се прича о заштити животне средине и за то се издвајају значајна средства. Чини се да смо сви еколози и заговорници очувања природе.
Ипак, реалност је мало другачија. Јер прича је једно, а пракса нешто сасвим друго.
Вожња као на слалому да би се избегло смеће које је излетело из аутомобила испред
Због повреде, свакодневно путујем из Зрењанина у Меленце, будући да морам на терапије у бању. И неретко се дешава да ме изненади смеће које возач или сувозач из аутомобила испред мене избаце.
Рефлексна реакција је окретање волана у леву или десну страну, како бих избегла неочекивани предмет који лети ка мом аутомобилу. То обично буду празна кутија од цигарета, лименка, пластична флаша... О пикавцима да и не говорим...
Овакво понашање осим што доводи до загађења животне средине је и врло опасно, јер нагла реакција возача који се налази иза возила из којег је избачено смеће може да доведе чак и до судара или слетања са пута...
Друга ситуација је из чекаонице у Ургентном центру. Жена је појела чипс и када су је прозвали да уђе на преглед празну кесицу је уредно оставила на столици на којој је седела, иако јој је канта за смеће била на два корака. Док сам с неверицом гледала у кесицу на столици посмислила сам, да ли би она тако исто поступила да је чипс појела негде на улици?
У тој помисли ме је изненадио поступак друге госпође која је журним кораком дошла до тог истог места и која је ту исту празну кесицу чипса само гурнула на под како би могла да седне.
Очито су и једна и друга уверене да ће то неко очистити. А да ли је тај неко збиља дужан да иде около и сакупља туђе смеће? У овом случају покупило га је моје дете и однело у канту.
Много пута поставим себи питање да ли се такви људи тако понашају и у својој кући? Да ли је у њиховим домовима и двориштима ђубре расуто којекуда? Има ли тамо некога ко иде около и чисти?
Заиста ми је нејасно како је могуће да у 21. веку постоје људи који своје смеће бацају где стигну.
А да је тако сведоче и слике српских река, језера, потока пуних пластичних флаша и других предмета, као што су аутомобилске гуме, веш машине или шпорети... Дивље депоније, чини се, ничу попут печурака.
Да ли су драконске новчане казне решење за несавесно одлагање смећа?
Нисам заговорник новчаних казни, али можда оне јесу део решења.
Да се, рецимо, код нас примењује закон који су пре неколико месеци на својој кожи осетили возач и сувозач "голфа" у Румунији верујем да би се многи зауставили када крену да отварају прозор са намером да кроз њега избаце смеће или да га оставе ван места за одлагање отпада.
Наиме, средином године на једном одморишту у Румунији путници су стали да се одморе и том приликом су избацили смеће у природу. Полиција их је казнила са 1.100 евра, а одузела им је и аутомобил. То је био четврти аутомобил који је заплењен од власника који су ухваћени на лицу места да смеће бацају у природу.
Животну средину смо својим чињењем сами наружили. А често се питамо зашто долази до поплава, појаве клизишта, загађења ваздуха, воде, земљишта... Ово је можда последњи тренутак да се тргнемо и заиста нешто учинимо и за себе и за своје потомке.
Можемо ли да почнемо да се понашамо као Јапанци?
Новац за заштиту животне средине је потребно улагати у велике инвестиције попут пречишћивача отпадних вода, канализационе мреже, фабрике вода, уградњу филтера, обновљиве изворе енергије... Али, чистијој средини можемо да допринесемо и мењањем навика.
За то заиста није потребан новац, већ само добра воља!
То су нам најбоље показали јапански навијачи на Мундијалу који се ових дана приводи крају. Они су чистили смеће на стадионима иза навијача других репрезентација. Нису морали то да раде, али то је једноставно део њихове културе.
Зашто се увек чини да некако лакше усвајамо неке лоше навике које видимо код других, док оне добре као и да не примећујемо? Или их само срамежљиво похвалимо на друштвеним мрежама, без намере да и сами почнемо тако да се понашамо.
Да, могуће је смеће бацити у контејнер или канту чак и када путујете. Неколико минута или сати неће ништа фалити да оно буде у аутомобилу, а када се зауставите да направите паузу на сваком одморишту, пумпи или у ресторану постоје места за одлагање смећа.
У свакој установи или на улици, такође, постоје канте за смеће или контејнери, па је папириће од жвака, бомбона, цигарета, грицкалица могуће најпре ставити у џеп или торбу и избацити на за то предвиђено место када се укаже прва прилика.
Није тешко! Само треба начинити први корак. После ће већ такво понашање прећи у навику. А заиста је леп осећај када малим гестом учините животну средину лепшим местом за живот. Јер у тој средини сви живимо и другу немамо.
Коментари