Зашто #NisamPrijavila и може ли нас овај талас освестити

Ако нам је нешто остало нејасно у #metoo таласу, подигао се следећи #NisamPrijavila да нам разјасни неке ствари.

Масован је, јер је лакше о сопственом болу, срамоти и стигми причати анонимно.

Важан је, јер је масован, а то показује управо оно у шта не желимо да поверујемо – дешава се на сваком ћошку, у свакој професији, свлачионици и многим породицама.

Само је покуљало из жена које су пипкане, додириване, љубљене када то нису желеле, а повређене и обележене су због тога до краја живота.

Ако се и даље питате зашто нису пријавиле, запитајте се коме би и како могла једна девојчица да пријави ујака, иначе омиљеног лика у породици, да је пипка по грудима када нико не гледа.

Њој мама није рекла да се те ствари дешавају, да мора некоме да каже, да није ништа лоше урадила и да то није њена срамота, него његова. А није јој рекла јер и она ћути. И њу је срамота, јер је муж повремено "узме" када то она не жели и јер тада ради оно што јој баш и не прија. Пристаје због мира у кући. Јер то тако треба и јер је то њена дужност. И коме би па рекла? Шта би тиме добила? Није лош човек иначе, домаћин је – "жене ионако одувек трпе".

Када бисмо поверовали да се то тако често дешава, морали бисмо да прихватимо и тај мрачни део стварности која је и без тог сазнања довољно мучна и тешка. Можда бисмо схватили да смо некада били и саучесници, јер смо толико пута окренули главу од другарице, колегинице, маме, кћерке.

Морали бисмо да схватимо колико су нам сестре, баке, пријатељице, учитељице, заиста угрожене и да треба да стрепимо за њих у свако доба дана и ноћи. А то је тешко. Па чак и неподношљиво када ишчитате све што стоји иза #NisamPrijavila.

#NisamPrijavila талас нас сурово запљускује истином која нам се не свиђа. Добра вест је да од нас зависи да ли ћемо дозволити да нас удави или ћемо га храбро препливати.

Нико не воли да заувек буде она која је била пипкана, слаба, силована. Али када схватимо, поверујемо и прихватимо колико је таквих жена и девојчица, оне више неће бити тамо неке поједине којима се то десило.

Ето, зато се подигао цунами #NisamPrijavila. Јер много је оних које нису пријавиле. Нису то усамљени случајеви. Има их вероватно онолико колико и оних које нису имале шта да пријаве.

Када више не буду морале да објашњавају зашто нису пријавиле, онда ће ваљда и полиција и тужилаштво и социјални радници и новинари престати то да их питају и почети да кажњавају напаснике, а не жртве.

А онда ће ваљда и насилници прикочити мало.

Ако и даље сумњате, размислите мало о њиховим поривима. Шта имају све те жене од тога, што углавном анонимно пишу своја искуства сакривене иза тарабе #NisamPrijavila?

Ништа, сем да врисну гласно свима да погледају мало преко свог безбедног плота и да им пруже појас за спасавање уместо да их поново ударе веслом.

Оне вас заправо овим таласом моле да чувате и научите своје девојчице и дечаке шта се сме, а шта не. У породици, школи, послу и животу. Једино тако и њих и нас можемо заштитити.