Да ли се ред брже креће уколико се више збијемо

Пошаст звана Сарс-КоВ-2 у Европу је стигла почетком 2020. године. У нашој земљи ванредно стање је уведено 15. марта. Ношење маске и држање растојања од других били су први савети свих епидемиолога, вирусолога, имунолога, надлежних, кризних штабова…

Израчунато је колико се људи у истом тренутку може наћи у одређеном затвореном простору. Уредно смо стајали испред продавница, банака, апотека и свих јавних објеката који су радили са странкама. Два месеца нисмо користили ни јавни превоз.

Убрзо су се испред каса у супермаркетима појавиле и ознаке које тачно означавају где би требало да станемо док чекамо у реду за плаћање, како бисмо били на прописној удаљености једни од других. Те ознаке стоје и данас, али као ни у марту 2020. тако ни данас немају никакву намену.

Пример први

Ванредно стање у пуном јеку, стојим у самопослузи у реду пред касом на месту обележеном црвеном тачком и увек, непогрешиво, неко стане испред мене, јер види довољно празног простора и мисли да ја стојим из неког непознатог разлога ту где стојим.

И сад се јавља онај непријатан осећај. Не знате како да реагујете, да будете пристојни, а да ипак заштитите своје право. Да ли да опоменете дотичног који ће заколутати очима и погледати вас оним погледом у стилу „Шта глумиш?“ или да ћутите и сакупљате бес у желуцу или хришћански помислите „Опрости им боже, не знају шта раде“.

У оваквим ситуацијама увек се сетим једног од најјачих утисака који ми је остао у сећању као дванаестогодишњакињи са првог путовања у иностранство. Слетели смо на одредиште, излазимо из авиона и на писти видим колону људи како стоје уредно један по један у реду и укрцавају се у авион. Била сам запрепашћена толико да сам питала тату шта се дешава. „Ништа, тако Енглези стоје у реду“, био је очев одговор.

Када смо се враћали, на аеродрому ми је већ било непријатно и стидела сам се. Истовремено су се укрцавали путници у два авиона. Један је летео за Београд и пред њим се, наравно, без икаквог реда и принципа тискало педесетак људи који су са свих страна покушавали да се домогну степеница, и други, пред којим је била колона људи који су стрпљиво стајали у реду један по један.

Не сећам се, али верујем да су се сигурно укрцали у авион пре нас. До дана данашњег код нас нисам видела такав ред, иако нас још од вртића уче да идемо двоје по двоје, једни иза других, али очигледно да је код нас јачи осећај да ћемо пре стићи на ред ако се што више „згуснемо“ и евентуално успемо можда да се „промувамо“ преко реда или пак, само спречимо неког другог да то учини. Менталитетска карактеристика – неповерење и нестрпљивост? Можда?

Мада ме збуњује то што многи кажу да када нисмо у завичајном окружењу, врло добро знамо сва правила понашања.

Пример други

У мом суседству у једна преко пута друге налазе се две банке. Пандемија у пуном јеку, уплаћене су пензије, на простору не већем од десетак квадратних метара стоји, да не претерам, али бар 30 људи. Да, имају маске, ко на носу, ко на бради, али уредно дишу једни другима за врат. Банкомату је немогуће прићи, као што је и онима који су успели да заврше посао у банци немогуће да изађу и пробију се кроз овај људски штит.

Остајем збуњена, љута, бесна. Питам се зашто тако? Обе банке имају раднике обезбеђења који ту стоје и „покушавају“ да уведу неки ред. Ко би требало да води рачуна да ови људи не стоје овако? Зашто не деле бројеве? Зашто не поставе баријере како би људи били принуђени да стану једни иза других? Зашто мислимо да ће се ред брже кретати ако стојимо густо збијени?

Нећу сада помињати оне који покушавају да уђу тако што желе: „Само нешто да питам?“ То је већ друга врста менталитетске карактеристике наших простора.

И сад се опет враћам на причу с почетка. Како је могуће да у ковид амбуланти људи онако покушавају да дођу на ред да обаве преглед? Питам се, колико ли се људи вратило кући када је видело овај хаос и није било прегледано, а имали су ковид инфекцију, као и колико ли је оних који су дошли са обичном прехладом отишло кући заражено коронавирусом.

Менталитет? Непостојање доследних правила? Историјско наслеђе? Дежурни изговор – пет векова под Османлијама? Недостатак урбане културе? Социјализам? Транзиција? Либерални капитализам? Или све заједно?

Наравно, ево већ скоро две године не успевам да држим прописано растојање у било којој самопослузи. Већ сам дигла руке од тог наума, јер ми је досадило да ме опомињу да се померим, јер је већ троје људи испред мене ставило робу на траку пред касом. Шта се чека?! Гурај се! Упакуј се као сардина и опет онај поглед у стилу „Шта глумиш?“. Покушавам некако колицима да направим баријеру, па час стојим испред, а час иза њих, не бих ли се макар мало одмакла.

Уредно покушавам у аутобус да улазим на предња врата. Некад ми успе, некад не, јер неко стоји на тим истим вратима или излази. Не могу да изађем и на средњим вратима јер већина путника покушава ту да уђе. Ни то не можемо да научимо. Питам се како су у време социјализма сви знали да треба ући на задња врата и купити карту код кондуктера? Данас чак већина мисли да ни карту не треба платити, тако да није битно ни како ћемо ући у аутобус или изаћи из њега.

Научила сам и да за све оне који претичу колону аутомобила док сви уредно стојимо мислим како можда журе јер су у некој великој невољи. Тако ми је лакше. Мада не успем увек да се уздржим, а да спонтано не испалим и понеку псовку на њихов рачун.

Додуше, и та особина се цени у нашем друштву. То су они „способни“ који у свакој ситуацији успеју да се снађу, да не чекају, да не плате, да заврше посао преко реда…