Ти ли си то, Ршуме? Жив нам био, а нек се други праве Енглези

Знам да не постоји, али питам се да ли би могла да се направи апликација која би помогла да се више воли српски језик. Хоће ли нам енглески постати матерњи? Зашто се деца више интересују за страни него за свој, српски, језик? С енглеским је, закључујем и мом седмогодишњем сину све лакше и занимљивије.

Чујем све чешће од родитеља да морају деци да плаћају приватне часове српског језика. Мајка једног првака ми се жалила да њена девојчица, док је није послала на приватне часове, није успела да савлада читање.

С читањем буквара првак и ја смо се некако изборили. Прочитао би обично прве две речи а остатак реченице измишљао на свој начин. Одмах бих га "уловила".

Нисам много ни очекивала од дечје литературе која је уследила. Црвенкапу је већ с три и по године откачио јер није имала ауто да иде код баке, ко јој је крив што је ишла пешке кроз шуму.

И заиста се озбиљно између сина и мене испречио српски. 

Ни Јован Јовановић Змај, омиљени чика Јова, није прошао, већ на биографији. Одмах му је замерио како је као лекар могао да дозволи да му сва деца умру и коме је онда писао песме. Мање-више затечена сам, јер су сличне закључке, сећам се, и имала нека друга деца мојих пријатеља.

Распуст је и читамо лектиру, али није то баш тако лако. Ако би све то могло да се отпева и нацрта онда може, али зар баш мора то читање...

Пепељугу неће да чита, предлаже да маћеху пријавимо за насиље. Читам и ја и видим да с том Пепељугом стварно нешто није у реду. Проналазим на интернету разне верзије. Шта се десило, ни Пепељуга више није оно што је била. Сирота она je толико пута клонирана да јој се изгубио прави ДНК. Само да се не појави "Пепељуга у ријалитију у потрази за принцем".

Да пробамо с бајком Десанке Максимовић. Играла се нека девојчица на морској обали па изгубила златан прстен… И некако је ишло док јеж не сврати у земљу сунђера на морском дну… креће узбуна. "Да ли је ово реално је л’ ме неко овде з…? Како могу морске сасе да јој траже прстен. То не постоји у животу." Наставља с питањима: "Где је овде Сунђер Боб, он би јој дефинитивно нашао тај прстен?" Ако се он појави могао би да настави читање.

Аууу, Десанка шта ћу сада. Љубим јој Слово о љубави, кад од бајке нема вајде, шта јој је требало да тај прстен баци у море. А толико сам пута прегазила Бранковину због ње.

Из морских дубина одосмо право у свемир. Стиже цртеж из школе с темом "Мој школски час". Питам га, "човече, какав ти је ово свемир". Одговара: "Па мој школски час је у свемиру, ти то не разумеш". Угледам петицу, добро je да је учитељица разумела.

Сад знам, за све је крив сусрет с Пуликом (сликар Слободан Јевтић). Мислила сам, шта зна дете од пет година ко је Пулика, када је на сав глас испред РТС-а викао гледајући у позив за изложбу, како би проф. Дарко Танасковић рекао, сликара "вулканске неукротивости и небеске светлости". "Хоћу ово да гледам, хоћу да ме водиш да то видим!"

Обећавам себи да ћу заобилазити Модерну галерију у Ваљеву с дететом, јер би ми утицај светско-завичајне уметности на њега могао разнети још она два преостала бела зида неком новом Медиалом а баш немам нешто сензибилитета према том правцу за кућну употребу.

Сада и схватам зашто кад год треба нешто да чита пита "могу ли то да нацртам". Добро нека нацрта, само нек се не прави Енглез и нек хода по земљи.

И ево нама првог задатка из лектире. Песме Љубивоја Ршумовића. Видим код детета нема неког великог отпора а на прве стихове из књиге – Дете је дете да га волите и разумете, одмах узбуђено реагује: "Ко је то рекао? То ми се много свиђа. Ко је тај човек? Хоћу то да читам!!!"

Радујем се. Yes, Yes, cool!!! На енглеском у себи, ето и ја да нико не чује.

Ти ли си то био, Ршуме? Живео ти нама, Ршуме, још сто година!

Креће интересовање за нашег изабраног песника и питања, питања… "Је л‘ он жив?" Јесте, кажем, има 82 године. "Па то му је баш много година, али добро је да је жив. Хоће ли он сада да дође у школу да ми прича своје песме?"

Смишљам брзопотезно одговоре да задржим пажњу. Неће, не може, корона је. "Нека стави маску", не одустаје од жеље да му песник стигне у школу. "Не може сада, доћи ће чим прође корона", слагах у песниково име, све зарад српске лектире. Али питањима и закључцима нема краја.

"Корона неће проћи ја не могу да чекам, тај Љубивоје ми се много свиђа, а видиш да је много важан кад су месту где се родио дали име по њему." Објашњавам да је то било супротно али дете остаје при својој тврдњи.

"Да ли је он ишао са Вуком Караџићем у школу кад има оволике бркове?" Много питања тражи одговоре, али сад је готово – Љубивоје је наш.

Узбуђење је веће кад му објасним да је песму Вуче, Вуче, бубо лења, коју зна од раније, Ршумовић посветио свом сину.

И кренусмо на путовање с Ршумом, а Сунђер Боб оде на заслужени одмор. Засметао нам је само тај миш што је добио грип и сео у џип. Никако није могао да прође. Замерка песнику – нико не добија грип већ корону, а морао је онда и мачак да је добије. Објашњавам да је то писао кад није било короне. "Мора онда да напише поново", дете не одустаје. Не трепнух а слагах опет у песниково име: Хоће, хоће, написаће.

Чекам га испред школе а он излази с две петице. Илустрација и рецитовање одличан пет. Пита ме: "Мама, јесам ли ја сада постао уметник?" Наравно, кажем, зар би одговор могао бити другачији.

Избор је пао на песму Вук и овца. Говори ми да му се то највише допало јер вук и овца нешто имају и не разуме те односе.

Схватам дете баш мисли својом главом. Разумем ја то вук са овцом вековима нешто има, ма не са овцом, са целим стадом има, а још ако му се појави и црна овца. То би већ био Ршумовић и за децу и за одрасле. Ни чобанин кад се надлакти на штап не воли да види црну овцу да му не побуни стадо. Али не би било сада политички коректно према овчицама да ширим причу.

Наша сторијица се завршава и продужавамо, а где би него у школицу енглеског.

Дете је дете, да га волите и разумете!