Како је киша посвађала комшије – ко су "дођоши", ко "кофераши", а ко староседеоци

Киша лије ко из кабла. Гужва у супермаркету.

"Може и друга каса".

"Откуд сад ви, ја сам већ чекао у реду на другој каси".

"Ајде бре човече гледај своја посла. Откуд ја знам где си ти био и шта си радио".

"Ама жено божја, стави бар маску па се расправљај".

"Нећеш ти мени да одређујеш шта ја треба да радим".

Плати она, плати он, изађу из радње али не могу даље. Напољу потоп. Вода са слива низ улицу. Саобраћај у колапсу.

Ту испред, под надстрешницом док лије киша, одвија се представа. Расправа сваког са сваким о томе откуд толико воде на улицама, било је раније киша, али не оваквих река у граду.

Неко објашњава да је узрок неконтролисана градња и бетон који је прекрио сва дворишта и више нема земље, други су мишљења да је лош систем одвода кишнице, најгласнији прогнозирају изливање канализације ако и наредних дана буде непогода...

Трамваји стоје, аутомобили плове уличним токовима и прскају све около. Ја бирам да будем херој градске поплаве у новим гуменим чизмама.

Док прелазим улицу, зове ме тата и успаничено ми саопштава да је вода преплавила двориште и ушла у подрум његове зграде. Журим кроз водену бујицу, док људи стоје и чекају да престане пљусак.

Стижем код тате, а тамо нови перформанс. Комшије из суседног дворишта које је такође поплављено, жучно му објашњавају да је узрок задржавања воде запушен шахт у татином дворишту.

Тати ништа није било јасно, јер је јуче седео у башти и све је било у реду упркос киши која је тог дана падала. Комшије су биле љуте, стигло се и до претњи полицијом, тужбом, до личних увреда и закључка да је за све крив комунизам који је људима обећавао да ће једног дана сви живети у Београду.

И баш у том најузбудљивијем тренутку појављује се први комшија пензионисани професор, носилац Титове штафете, човек коме нико ништа не сме да каже. Друштво из суседне зграде је истог момента заћутало и изашло, а мој тата се правдао што их је пустио унутра.

"Господине, не обраћајте пажњу, не знају људи шта ће са собом, за њих је и киша догађај. Пријатан дан", рече комшија улазећи у свој стан.

Киша је тог дана баш била упорна. Требало је да се станари татине зграде договоре и позову мајсторе да реше проблем неотицања воде из дворишта. Тата је телефонирао и слао СМС поруке својим комшијама.

Међутим, разумевања и договора није било. "Побогу тата, зашто не ангажујете професионалног управника", питам га. "Немамо већину. Ни о замени сијалице у ходнику не можемо да се договоримо. Наш председник кућног савета ни са ким не говори и ништа не ради", објашњава ми. "Што га не промените?", питам. "Ни за то немамо већину", одговара ми.

Време је пролазило. Вода је стајала. Агонија је настављена. Кућни савет је радио преко имејла и телефоном. Али никаква одлука није донета. Још увек није до краја анализирана ситуација ко је за кога гласао, ко је староседелац у згради, ко су дођоши и кофераши, ко су заслужни грађани и угледни Титови омладинци, а ко су милошевићевци који су откупили предратне станова за мале паре на милион рата...

Тата је изгубио стрпљење, позвао мајсторе и платио да очисте дворишни шахт. Проблем је врло брзо решен.

"Рекао сам вам да је то час посла, а ви правите драму", каже у пролазу комшија сликар који мало говори, све зна али никада не учествује у решaвању заједничких проблема ни саветима ни финансијски.

Можда ће новоградње са младим станарима донети дух заједништва ослобођен идеолошких неспоразума који ће остати заробљени у предратним зградама лепим за гледање, а неподношљивим за живот.