Куда води разбијање националних митова

Хајдемо да покушамо да замислимо један доследни механизам детронизовања и демистификовања неке националне величине.

Узмимо најпре затечену ситуацију: национални херој налази се у читанкама као пример и узор деци која крећу у школу и тамо, претпоставља се, треба заволе своју историју, свој језик, свој народ. Национална величина је све то у људском лику. Он или она је херој који је одувек знао шта је његова улога, који је његов циљ и колико ће га патње коштати да до циља стигне, али на том путу никад није одустао.

Не, казаћемо сада, то се није тако дешавало! И није!

Национални херој није се родио као такав. Био је обично дете, окружен браћом и сестрама, волео је да се игра и он у песку. Али, онда је стасавајући на школама постао опијен националним идејама. Оставио је велика дела. Претпоставимо да је написао одиста дивне песме које су инспирисале генерације.

Хајдемо сада хероје да представимо као људе и на неки начин их свучемо у блато. Као родитељи нису били узор. Често су били одсутни, венчани за своје идеје, врло вероватно по затворима тлачитељских режима годинама. Дакле, грозни родитељи. Даље, били су кавгаџије. Променили су за живота неколико група људи којима су веровали. Можда можемо доказати да су неке изравно или посредно упропастили и предали у руке режиму. На крају били су само људи: волели су жене, повремено теревенке, неки од њих су у бесу ударили на брата и слично.

У реду. Хајдемо све то да унесемо у читанке, уз претпоставку да ипак закључимо да су песме које су надахњивале генерације и даље ванвремене, јер то је сасвим могуће и добричине су последњи који пишу велику поезију.

Шта онда имамо? Идемо брзо у основну школу.

Речи наставнице: ова песма је, децо, и даље дивна. Она говори о отаџбини која зове своје синове да је ослободе, "сред вреле танади која фијучу свуда", уверени да ће се вратити кући с венцем ловора на глави или никад више, или никад више...

Али, децо, наставља наставница, чику који је написао ту песму до јуче смо звали националним херојем, а сада - захваљујући раду преданих разбијача митова - морамо да кажемо да је био обично ђубре од човека.

Како је то могуће, учитељице, пита најпаметнији ученик, понос учитељице. А она каже, па видите, то вам је живот: морате да научите да покварењаци имају дара, а добричине не могу да помогну ни себи ни другима...

Ако неко мисли да се овако праве критички одгојени грађани, је мислим да није у праву. Ово је најкраћи пут да се право из читанке, деца одгоје у социопате...

Овде, напослетку, треба приметити две ствари. Најпре, о националним величинама ми одрасли који смо професијом везани за проучавање њиховог живота и дела, углавном све знамо, па нам "разбијачи митова" махом откривају топлу воду настојећи да сами себе инаугуришу у неке нове националне хероје који рушењем оних старих постају главни јунаци неке нове фолклорне сцене.

И друго: они који знају све о националним величинама, нису глупи. Свесни су да се национални херој у читанкама мора приказати само у светлу својих позитивних особина, а да се мене живота, успони и падови и критичка издања њихових текстова морају сачувати за академска испитивања.

Најзад, не радимо само ми Срби тако. То чине и Американци, Норвежани, Холанђани и сви други. Тамо, међутим, ником не пада напамет да Рембранта, браћу Ван Ајк, или Линколна деци представе било како другачије него као светле водиље, барем не у лекцијама у основној школи.