Радио Милева је мртва, живела Видео Милева или колико камера имате у улазу своје зграде

После одушевљења поклоном и мојим доласком прича ми о томе како сваког дана на телевизору гледа филм који се снима испред њене зграде. Какав филм, ништа нисам видела кад сам долазила, питам се у себи. Другарица ми даје знак да ће ми касније објаснити.

Да не кварим атмосферу, слушам о том филму у коме људи цело пре подне улазе у зграду и излазе из ње. "А после подне?", питам је. "После подне гледам Београдску хронику". Лепо се испричамо уз кафу и сок од зове.

Кренем кући, другарица пође да ме испрати. Каже ми како је баки, која има 86 година, све теже, много заборавља и често не прави разлику између прошлости и садашњости. Недавно су на улазу поставили камеру и то повезали са телевизором, да људи могу да виде ко улази у зграду. Тако бака мисли да сваког дана гледа филм који се снима. Растајемо се са сећањем на давне године кад нас је њена бака учила како да осликавамо ускршња јаја и убеђивала да се не испишемо из музичке школе због неке строге наставнице и обећавала да ће она са њом озбиљно да разговара.

Као и увек за Ускрс, кренем и до рођаке чија су деца у иностранству, која једва чека да дођем. Стигнем до зграде и док тражим име на интерфону видим две камере изнад улаза. Звоним. Уђем, а у унутра још две камере. Кренем пешке до трећег спрата, а на сваком од њих камера а негде и две.

Рођака срећна због нашег сусрета не зна шта пре да ми исприча. Питам је да ли је сада сигурнија са оволико камера. Она се хвата за главу и показује ми прстом да ћутим.

Шапатом ми прича да су то поставили неки нови станари и само они распослажу видео надзором. "Али, шта ћу", каже, "сама сам морам да ћутим". "Морате да ћутите?", питам. "Да, да морам, да ти не објашњавам. Некад је паметније ћутати", каже ми.

На крају дана кренем да мало истражујем ову тему. Видим, много је фирми које се баве тим послом, цене нису тако високе као раније и колико сам схатила најеконимичнија је уградња пет камера у систему. Замишљам баку моје другарице која би у исто време могла да гледа снимање пет филмова. И то на једном екрану. И то 24 сата! Постоје и мале камере које могу да се ставе на шпијунку. И ко зна шта све још постоји. Мени је и ово довољно.

Причам другу из Берлина о свему томе а он ми каже да тамо ни у једној згради није видео камере, а ради ако достављач пакета. Постоји видео интерфон и то је све.

Нека нова забава је у питању. Оно што није на друштвеним мрежама, можда је на хард диску комшије власника система за видео надзор. Радио Милева и балкански шпијун уједињени у акцији такозване безбедности.

Навикли смо се на камере на јавним објектима, на раскрсницама, на паркинзима, у банкама, у продавницама....али чему све ове камере у стамбеним зградама. Да ли је то социјални воајеризам,снобизам, малограђанштина, демонстрирање моћи..

Мобилни телефони нас прате у стопу, броје кораке, мере километражу, пулс, притисак....бележе наша интересовања али не и комшијина. Зато су ту камере у зградама. Да све буде транспарентно али, само за власнике система за посматрање туђих живота. Како би тек изгледале Нушићеве комедије да су тада постојале камере за шпијунирање.

Једна камера на улазу могла би бити замена за трач партију комшиница у крају, за кибиц пенџер или гледање кроз мали отвор на вратима. Али, кад један човек у згради са више станова постави већи број камера не питајући никог ништа то се на српском зове бахатост, мада има и других погодних речи.

"Страшно је кад неко нема ништа друго да понуди осим своје глупости", каже мој колега, у чијој згради је један нови комшија, само за своје потребе, поставио девет камера!