Шта је писцу прва реченица

Прва реченица је за писца заправо нешто друго.

Она је продужетак наслова и специјална алатка која отвара предпростор књиге. Треба обратити пажњу на овај израз "предпростор", или "предсобље".

Није сасвим јасно зашто све европске уметности не могу да почну "из средине" или одмах да пређу на ствар. У музици првој теми мора претходити нешто уводних тактова. У чувеном Григовом Клавирском концерту то је свега неколико тактова реских удараца тимпана пре чувеног првог акорда солисте.

У књижевности то је прва реченица.

Супротно ономе што се обично мисли, она не отвара простор књиге, иако га непогрешиво наговештава. Она је ту да најпре читаоцу саопшти тон штива које је пред њим и његову доминантну боју. Весео, враголаст, закулисан, комичан, трагичан - или као у случају прве реченице из романа Меше Селимовића "Дервиш и смрт" јасан меланхолични тон:

"Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов."

Понекад прва реченица не саопштава само тон, већ и доминантну боју дела. Како то речи могу имати боју? То је сасвим јасно сваком искусном читаоцу. Речи су синестезичне: имају звук, чак укус и боју. Боја прве реченице "Сеоба" Милоша Црњанског је светлоплава, прецизније голубијеплава:

"Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све наниже."

Да прва реченица није никакав "кључ за откључавање дела" и често служи зато да би читалац био прикован за књигу, најбоље говори прва реченица из чувеног "Лагума" Светлане Велмар-Јанковић:

"Тама је надолазила као загонетни васионски прах."

Као и прва реченица романа "Дан шести" Растка Петровића:

"Пролазећи свуда око њега, обавијајући га, као облаци или као магле, време га је раздвајало од свега осталог, осамљивало."

Ако би требало тражити најтачније место прве реченице у књизи, онда би се могло рећи да је она продужетак наслова и путоказ за тражење правог почетка, оног који отвара специфично "дупло дно" књиге. Сасвим јасно: Наслов отвара прву реченицу, а она кутију, која води до још веће кутије. Такву улогу има Андрићева прва реченица "Омерпаше Латаса":

"После свих наговештаја и говоркања, дошао је заиста дан да у Сарајево уђе сераскер Омерпаше са својом војском."

Понекад прва реченица има нарочити значај, као што је то у књигама које често говоре о књигама и увлаче читаоца у свој свет попут саучесника који ту није само да би читао књигу, већ да би се опробао у храбрости њеног сазнавања, па и преузео део ризика који може да га награди или повреди. На таквог, "храброг" читаоца, рачуна Милорад Павић већ од прве реченице "Хазарског речника":

"Садашњи писац ове књиге уверава читаоца да неће морати да умре ако ју прочита, као што је био случај с његовим претходником, корисником Хазарског речника из 1691. године, када је ова књига још имала свог првог списатеља."

Писци су, на крају, прослављени власници читавих својих књига, а када се оне почесто оспоравају, као у случају Данила Киша, онда им нико не може одузети примат власника најславније прве реченице. Таква прва реченица је ова с почетка "Гробнице за Бориса Давидовича":

"Прича која следи, прича која се рађа у сумњи недоумици, има једну несрећу (неки то зову срећом) што је истинита: она је записана руком часних људи и поузданих сведока."

Ова реченица је као хит који певуши свако, па и писац ових редова у бројним својим књигама где ју је делимично или у потпуности призивао као омаж великим прецима.