Пијанисти су некад имали своју заштитницу, а данас?

Повод за сећање на Милену Милорадовић је концерт који су у четвртак одржали пијанисти Тамара Стефановић и Ненад Лечић. Позив за њихов наступ, у ова коронарна времена, стигао ми је такође као у неком роману.

Пријатељев пријатељ, иначе ОРЛ лекар и љубитељ музике, позвао ме је на концерт "младих нада" Тамаре и Ненада, рекавши да за "Тамару лично преузима одоговорност".

Мало сам се замислио. "Младе наде".

Тамара Стефановић данас је једна од најзапосленијих пијанисткиња на концертима савремене музике, некадашња сарадница славног Пјера Булеза, до његове смрти.

Лечић је наш некадашњи Моцарт, најмузикалнији малац кога је, сетих се и ја, подржавала и гурала Милена Милорадовић.

Младе наде данас свакако нису више само наде, али вратило ми се тако читаво време од средине осамдесетих у главу. Тада је вредело бити млади пијаниста.

У својој емисији "Сусретања" Милена је неуморно говорила о младим надама, волела их као децу, ценила њихов таленат и - својим радио емисијама пунила сале када су они наступали.

Колико је само Александар Маџар тада имао наступа пред дупке пуном салом Коларца, у тренуцима када је први пут многа дела стављао на репертоар.

Колико је само Милена, која је очигледно највише волела пијанисте, уложила напора да оснажи име, тада слатке девојчице, Саре Марјановић, генијалних сестара Лидије и Сање Бизјак, па Наташе Вељковић и Јасминке Станчул, наравно и Тамаре Стефановић и Ненада Лечића.

И све те "младе наде" тада су имале пресудних 12 до 17 година.

А данас? Данас је неко сасвим другачије време. Не због епидемије коронавирусом. Не само због тога.

Тамара Стефановић и Ненад Лечић наступили су у епидемијски доста сигурној полупразној сали Коларца, која је колико до јуче, могла да остане затворена и мрачна због могућег банкротства Коларца - и тако постане епидемијски сасвим сигурна!

Светла су се ипак упалила. Наши солисти свирали су као велики музичари.

Тамара Стефановић за коју "гарантује" наш пријатељ хирург, израсла је у моћну музичарку, која уме да користи сву снагу великог концертног клавира. Али снага је ништа без контроле.

Тамара уме у делићу секунде да се преобрати од демона сонорног звука у светицу пете и шесте клавирске октаве и понуди нам најнежније тонове које више него добро прихвата Ненад Лечић заокруженим и умилним тоном по којем смо га памтили још као дете.

Било је то једно дивно вече. Срећа је да солисти нису гледали у публику. Не само да би видели дистопијски скуп посетилаца под маскама, већ не би у публици угледали ниједно дете-пијанисту од 12 до 17 година.

Данас ове младе нико не подржава. Нема више Милене, нема никог да стане иза њих. Ко би данас могао да напуни салу Коларца и да добије снажан аплауз који ће памтити у остатку свог професионалног живота?

И како онда неко да израсте у музичара у свету у којем је бол константа, у којем је патња много чешћа него мирна лука, а у уметности владају чак и суровији закони него у животу?

Ни судбина ових, некад "младих талената" није била без ожиљака. Сви они насукали су се на деведесете. Распршили у иностранство и данас се налазе на четири стране света, делећи само исти континент: Европу.

Само од ових које сам споменуо на овом месту можемо направити две одличне поставе за Бахов концерт за четири клавира!

Ипак сви они у свет су кренули са потребном позитивном енергијом која се у њиховом свирању чује, уза све муке које увежбано ухо такође чује, муке које износе на позорницу и о њима проговарају за клавиром. (Шта ли би о томе рекао наш приајтељ ОРЛ лекар?)

А Милена Милорадовић? Она се као нека херојина из мојих романа, током деведесетих повукла, и готово ућутала. Прошле године у јуну падало је петнаест година од њене смрти. Да ли је се сетио неко од оних које је задужила?