Роман је ту да буде леп и ненадмашан, зашто га многи и данас своде на заставу и слугу стварности

Нестало је, дакле, епа, нестало је симфоније, али роман траје. Зашто је то тако, одговор је једноставан: роман је у директној вези са стварношћу. Ту, међутим, долазимо до прве раскрснице на којој се не зна тачно ко има предност, као ни да ли је раскрсница кружна или крстастог облика. Да ли стварност само пролази кроз роман, или својим сталним променама диктира и промене романа. Бићу као романописац са искуством, сасвим јасан: иако без стварности не може, стварност у роману не представља ништа. Када кажем ништа, мислим дословно ништа. Наиме све оно што читалац доживљава као "стварно" или "свакодневно", или "реалистично", или "натуралистичко" је заправо прошло кроз руке писца и његова имагинација дала му је романескно место. Зато говорити о томе да је роман "занемарио стварност" или се "вратио стварности" јесте бесмислено и открива дилетантизам лаика у књижевности. Роман никада није ни одлазио од стварности и свакодневне реалности, а она, реалност, никада у роману заправо није била стварност, као у неком судском спису који се састоји од исказа сведока и одбране оптуженог. Зашто се онда данас, нарочито младим писцима, подмеће кукавичије јаје и каже им се да морају бити "активни", или "опредељени" пишући роман? Неко негде очигледно још мисли да роман треба да заврши послове за које није позван. Роман не може бити једна од активности неке невладине организације за борбу за већа права човека и појединца; он не може да замени дневне новине које треба прве да открију страшну истину о злостављању малолетника на часовима на којима треба да постану уметници. Роман је у том погледу, готово потпуно немоћан. На питање зашто је то тако, није тешко дати одговор: роман је оно што држите у рукама. Он је оријашки моћан међу својим корицама, и у вашим главама, а немоћан изван њих као неки албатрос на сувом. Он је управо супериоран када треба да пробуди људскост у својим читаоцима, а сасвим неспособан да на уметнички квалитетан начин открије и најмању крађу на шалтеру неке општинске службе. И зашто се онда поново од романа очекује да буде некаква "савест"? Роман уопште нема савести. Роман због тога није несавестан, он је пре све-савестан. Наликује у том погледу на неког бога: леп је, недокучив и врло незаинтересован за хаварије ефемерних дана. Најбољи романи направили су, каже се, огроман утицај у својој генерацији, у свим генерацијама. Рецимo, Кафкин "Процес", каже се. Али, какав је заправо утицај начинио "Процес"? Научио вас је да будете промућурнији и не наседате на преваре на интернету? Научио вас је како боље да инвестирате новац који сте добили од изненадног наследства? Научио вас је како да победите стид и проговорите у друштву? Да смислимо још нешто практично? Не, роман није добар за саветодавца у практичним стварима ни колико трећеразредна комшиница са позамашним ходничким искуством. Роман је нешто изнад свега тога. Ненадмашан је у учењу људскости. Ненадокнадив је у формирању крунског етичког канона који није увек, или је ретко кад применљив у стварности на примерима обичних људских правди и неправди. Роман је ту да пре свега буде леп, да буде ненадмашан, да буде незабораван. Зашто га многи и данас своде на крпу, зашто га своде на заставу, па макар какве да су слободарске боје на њој, зашто га своде на звер која својим оштрим зубима треба да убије противника, зашто га своде на слугу стварности, кад њој служе сви људи који не читају ниједну књигу? Не знам одговор, али молим све да не вређају роман. Барем не данас. Или било ког другог дана. А преламаче овог текста молим да га оставе оваквог – у једном пасусу.