Не постоји једна слика града – свако има своју и свака је истина за себе

Толико смо се уживели у тему да смо чак почели да осмишљавамо шпицу и дошли на идеју да би било веома ефектно када бисмо имали кадрове града без људи а то би значило да снимамо ноћу или чим сване дан, мада ни тад не бисмо добили жељени ефекат, град никада није сасвим сам. Одустали смо од тога.

А онда, много година касније седимо у карантину због пандемије коронавируса и данима гледамо кадрове празних градова. Заиста празних.

Чујем се тих дана са архитектом са којим сам прижељкивала такве призоре, незадовољна што не можемо да их снимимо, коментаришемо стварност која је надмашила наше фантазије и чудимо се да смо уопште желели тако нешто. Мада, признајем, има много лепоте у томе када је град сам са собом.

О граду и људима причала сам са песником Рашом Поповим сваки пут кад се сретнемо код Палилуске пијаце. Једном га видим носи на поправку компјутер у цегеру, срећан што га има, а несрећан што не зна шта ће док не буде поправљен.

"И ето тако, каже, прво је град заробио човека, а сад и ова технологија. А нико не може сам, ни град, ни компјутер, ни човек. Када сам седамдесетих година живео у Лондону као лектор, имао сам интерфон у тој великој згради од 24 спрата, све је било покривено камерама и звучницима, као у Орвеловој 1984. Ја сам у станчићу имао микрофон који је повезан са целом зградом, а главна табла је код настојника, он је све могао да чује. Видите како је тај Орвел свашта знао много раније."

Сећам се Рашине приче о томе како сваки град,сваки део града,сваки споменик има своју фреквенцију. Зато поред неких волите да седите, а крај других се не осећате пријатно.

Управо у делу града где смо се сретали, а где је провео део живота, у улици 27. марта, Раша Попов сада има свој плато и споменик направљен од матица, шрафова и разних челичних елемената, сасвим у духу његовог живота и стваралаштва.

Други делови града имају своје споменике писаца, архитеката, хероја...

Град је и учесник и сведок и сценографија наших живота којој се прилагођавамо или је прилагођавамо себи и мењамо је. "Град је, по речима Платона, oнo што јесте, зато што су његови грађани то што јесу".

У књизи "Читање града - између духа и материје" проф. Љубинко Пушић писао је: "Контрапункт пулсирања града не може се пратити као прост збир догађања, већ као спирални ток узрока и последица. У спирали времена и околности, сви урбани просторни и социјални обрасци имају нове облике, надограђују своја првобитна или претходна значења и даље кроз време, воде град и друштво".

Не постоји једна слика града. Свако има своју слику и свака је истина за себе.

Чак је и сваки покушај да фотоапаратом или камером ухватимо праву слику јединствен и непоновљив. Тако је и кад сликамо људе. Како је то могуће? Шта је то до чега не можемо да допремо? Можда је то она фреквенција простора о којој је причао Раша Попов. А мислим да ћемо прави одговор добити у новом Теслином музеју који ће према замисли архитекте изгледати као пројекат из будућности. И он ће једног дана бити још једна слика града за велику слагалицу чији смо део и материјално и духовно.