Зашто и даље шаљем новогодишње честитке

Оне са насмејаним Деда Мразевима, санкама, снегом, мацама које спавају испод јелке, са лепим ковертама и ручно исписаним адресама! И није то само ове, по много чему необичне године. Ја новогодишње честитке шаљем откад знам за себе! Нисам престајала ни у најтежем периоду свог живота кад је и тај мали издатак представљао проблем, кад су жеље биле скромне, а опет толико недостижне.

Нису ме спречили ратови и беспарица нити борба да се преживи и повежу покидани конци једног обичног, малог живота. Те веселе слике увек су ме подсећале на неко прошло време, на време у којем сам била срећна и безбрижна.

Подсећале су ме на детињство и прву младост, на очи које тек упознају живот и радују се новом дану. Исписујући пажљиво оне уобичајене редове о "здрављу и срећи у Новој години", као да сам и саму себе убеђивала да ће све бити добро, да ће година у коју улазимо стварно донети нешто ново, боље, другачије. Био је то мој бег од стварности која ми се смејала у лице, изазивала ме и упорно искушавала "материјал" од ког сам саздана.

Побеђивала је често у тој нашој игри, ломила ме и мучила, али децембар сам грчевито бранила. Нисам јој дала да ми одузме тај месец радости, светла и устрепталог ишчекивања. Иако сам одавно схватила да су година плус и понека нова бора једино ново што доноси 1. јануар, некако сам свечано улазила у децембар, радовала се и сећала спокојнијих времена надајући им се упорно.

Сећала сам се како сам, негде тамо, давних осамдесетих, с мамом куповала новогодишње честитке и помало неспретном, али пажљивом дечјом руком исписивала адресе наших рођака у Загребу, Београду, Скопљу... Мама ми је касније препустила сав тај посао, а ја сам усавршавала оно слово С (с којим је почињао готово сваки текст), додавала му китњасти "реп", мењала боје хемијских оловака и покушавала да сваке године урадим нешто ново, лепше...

Парадно одело на приредби код Деда Мраза 

Вероватно захваљујући свом карактеру, ову "обавезу" сам схватала веома озбиљно, а управо тако сам се спремала и за сусрет са Деда Мразом. Прво сам пажљиво бирала песмицу коју ћу да му изрецитујем, а онда је данима учила напамет и вежбала "наступ". Иако ме иначе нико није могао натерати да обучем нешто друго осим тренерке, за приредбу код Деда Мраза обавезно сам спремала хаљину.

Сећам се добро и данас једне посебне, тамноплаве са "воланима" и појасом који се везивао на машну. Уз њу су биле обавезне беле грилон хулахопке, али и машнице за косу на туфне. Тако упарађена, рецитовала сам самоуверено и помало сумњичаво гледала дедину лоше намештену браду испод које се назирало познато, насмејано лице татиног колеге.

Ништа, наравно, није могло да поквари онај посебни, узбудљиви тренутак кад се коначно у дечјим рукама нађе кеса с поклоном. Неки моји другари су је стрпљиво, неотворену носили кући, али то је за мене била немогућа мисија. Неописиво знатижељна, једва сам чекала да провирим у њену чаробну унутрашњост и увек сам се радовала.

И данас се врло добро сећам књиге "По прерији јури коњ" коју сам прочитала милион пута, велике лутке која је, гле радости, имала готово исту тамноплаву хаљину као ја, црвених и плавих Краш чоколада и бомбоњера са којих су се смешиле непознате плавооке лепотице.

Кићење јелке – празник 

Са готово истим жаром исчекивала сам дан кад ће тата коначно донети јелку. Радовала сам се мирису који је данима испуњавао наш мали стан и била спремна да, зарад лепоте, издржим и боцкање њених иглица и смолу која се лепила за прсте. Признајем, нисмо тад размишљали о екологији.

Готово нико није имао вештачку јелку, а природне са бусеном једноставно нису постојале. Дрво се куповало или секло у шуми. Једино што, са ове дистанце, могу да кажем у нашу одбрану је да смо живели у крају богатом шумом и да су људи имали неку природну свест да не секу велико и најлепше дрво.

Како било, кићење јелке увек је било нека врста празника. Из кутија са ормара вадили су се стаклени, светлуцави украси од којих је сваки имао своју причу.

Скупљали су се и чували годинама и нису били јефтини и доступни као данас. Сећам се врло добро колико смо их ја и сестра пажљиво и свечано качиле на нашу миришљаву јелку, а сваке године на њој се нашао и по неки папирни лампион или ланчић од шарених колаж папира-наших руку дело!

Колико смо се радовале због кићења, толико смо биле тужне кад би на ред дошло скидање украса, а јелка остајала тужна и гола. Чини ми се да сам баш у тим тренуцима полако схватала какву смо штету чинили секући један живот, једно дрво које је могло расти још годинама. Али...било је то једноставно неко другачије време!

А данас? 

Данас имамо вештачке јелке, украсе мењамо сваке године, лампице (које су некад биле луксуз) светлуцају на све стране, Деда Мраз се "ангажују" и плаћа, Нова година честита на друштвеним мрежама... Све је много лакше и доступније, али као да се, баш због тога, све мање радујемо! Не видим у дечјим очима онај сјај и узбуђење с којим сам ја некад отварала поклоне.

Предновогодишња атмосфера своди се на гужве, нервозу и сумануту и неконтролисану куповину.

Као да смо, у бесомучној трци с временом и животом заборавили на оне мале, једноставне радости! Новогодишње честитке које шаљем сваке године, мој су покушај да их отргнем од заборава, да се сетим и оживим време у којем смо се више дружили и више бринули једни о другима него о вредности поклона које ћемо разменити.

Покушајте и ви! Честитке нису скупе, а потребно је само мало труда да их напишете и пошаљете! Верујте, осећај је баш добар! Иии... срећна вам Нова!!!