Није лако живети између неолита и клауда – можда смо сви већ “аплоудовани“

Знате како живот уме да намести ситуације, да све делује случајно. Тако је било са мном и неолитом.

Усред пандемије кренем до књижаре да узмем књигу о којој ћу писати. Киша толико пада да морам да станем. Ветар ми сломи кишобран. Стигнем некако. Осим књиге због које сам дошла, понуде ми још једну, ону због које нисам спавала, због које ћу једног дана пристати да се аплоудујем, ако ми буду гарантовали повратак у неолит, време када су људи били у хармонији са собом и својим окружењем.

У ствари, можда сада да се аплоудујем у клауд или то већ ради мој компјутер који ми одмах после телефонског разговора у коме сам помињала неке термине, нуди управо то.

Очарајавајућа је лакоћа са којом долазимо до резултата захваљујући новим технологијама. Забрињавајуће је размишљање о деловању тих нестварних постигнућа на наш ум и наше биће у целини.

Доба аплоудовања, даунлоудовања, стриминга и сличних дигиталних могућности, затекло ме је неспремну, али веома заинтересовану и радозналу.

Причам другарици како сам очарана винчанском културом исто колико и вештачком интелигенцијом и њеном применом у будућности, али како ме то у исто време и радује и плаши.

"Није лако живети између неолита и клауда. Људи у оваквим временима, пуним страха и неизвесности, почињу да креирају нове интимне универзуме. Вероватно се то и теби дешава", каже моја другарица.

Једног дана, у шетњи до града наиђем, гле чуда, на слику винчанске фигурине одштампане на огромном платну иза кога ниче велика стамбена зграда. Да ли је то Јунгов синхроницитет или живим у матриксу?

Мој животни пријатељ, са дубоким смислом за рационално, али и метафизичко, заинтересовао се за уплив неолита у мој живот. Каже да, док му причам о свему томе, има утисак као да му се обраћам из стаклене кугле са винчанским снегом.

Можда сам ја већ аплоудована, а да то и не знам.

Можда смо сви већ аплоудовани у клауд, а све ово што нам се сада дешава је само сећање на нешто што се некад давно догодило.