Човек је прегазио самог себе ван пешачког – у својој глави
Пре него што су аутомобили запосели наше животе и присвојили сваки делић слободног простора, могли смо лепо да ходамо улицама и тротоарима, могли смо да прелазимо са једне стране улице на другу без опасности по живот... али то је стварно било давно. Аутомoбил је данас власник човека и убица његове људскости. Важније је бити возач него човек.
Зелено светло на семафору је за пешаке. Покушавам да пређем улицу. Међутим када је нама зелено, и аутомобилима који скрећу је зелено. Ко је бржи и безобразнији тај пролази. Ја тек на треће зелено. Нагледам се тих бахатих и безобзирних у акцији "како не обраћати пажњу на пешаке". Једноставно. Седнеш у ауто, узмеш мобилни, причаш и возиш. И теби је зелено, је л да?
Пре неки дан, на пешачком наравно, зелено за пешаке. Мама гура колица са бебом и прелази улицу. За длаку избегне страдање. Тик уз њу, прошао је ауто, а онда нагло укочио. Жена оставља колица на сред прелаза и прилази аутомобилу ударајућу по стаклу. Излази бесан возач који почиње да виче јер му бебина мама уништава ауто. Сви само гледају. Један човек узима колица и шокиран призором стоји као скамењен.
Једном поведем куче у шетњу. "Где гледаш , мајке ти", каже ми човек који само што није згазио мог пса на пешачком прелазу, кадa је хтео да скрене у улицу, и то из недозвољеног смера.
Већ годинама слушам исту причу возача:"Кружим пола сата и на крају паркирам ауто четири блока даље од моје зграде". Страшније од тога је кад полазећи на посао ујутру на паркингу затекнеш сопствени ауто добро улубљен. А то се десило мом другу са новим аутом.
"Ноћас је била журка у крају, вероватно се то догодило када се неко испаркиравао", рекао му је човек из обезбеђења објекта у чијој билизини је био другаров ауто.
На снимку сигурносних камера видело се шта се догодило али не и регистарски број.На крају,појео вук магарца.
Један догађај је пресудио да возачки стаж заменим, пешачким.
Једна од раскрсница без семафора у веома прометном делу града. Пешаци на пешачком прелазе тако што нико неће да им стане а они кад изгубе стрпљење претрчавају.
Није било других пешака. Чекала сам на пешачком прелазу све док један возач није стао и руком ми показао да могу да прођем. Кренула сам, али је на мене налетео ауто који је ишао другом траком, а кренуо је у претицање аута који је стао да ја прођем.
Лежим на коловозу и мислим како уопште није страшно кад умреш. Неколико месеци боловања. Лекари, терапије, контроле...
Жива сам. Са доживотним страхом од преласка улице.
А онај због кога сам живот могла да оставим на пешачком прелазу, је захваљујући чувеном начелу опортунитета слободан. Платио је нешто пара у хуманитарне сврхе и ослобођен је кривичне одговорности.
Београд је тада имао знатно мање аутомобила него данас.
Саобраћајни фашизам нам долази главе. Амбиције све веће, стрпљења све мање, а начело опортунитета и даље на снази.
Човек возач је важнији од човека пешака. Ауто је важнији од човека - и од власника аута и од пешака. Човек је прегазио самог себе ... ван пешачког - у својој глави.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 3
Пошаљи коментар