Пандемија постистине нас је закључала

Према дефиницији Оксфордског речника постистина "означава околности у којима објективне чињенице мање утичу на стварање јавног мишљења од осећања или уверења". Дакле, и свако објашњење суштине речи постистина, могло би се рећи, садржи онолико мишљења, осећања, схватања, колико и њених тумача.

Само у властитом окружењу познајем много људи који су не једном, већ много пута, у говору о неком догађају, личности, феномену, употребили реч постистина.

Постала је толико присутна у нашим животима, чини ми се, да смо на истину заборавили, ако она, јединствена, уопште постоји, јер уверења, мишљења и осећања обликују наше индивидуалне светове који, тако максимално индивидуализовани и лични, према тумачењу појма постистине, имају право и на обликовање стварности. Следствено томе, и истине о њој.

Недавно сам прочитала да је британски Колинсов речник прогласио енглеску реч "локдаун" за реч ове пандемијске године. Делује логично. Тој речи могли бисмо прикључити и оне које долазе из медицинског дискурса, попут коморбидитет, леталитет, сатурација, затим епидемиолошки таласи и њихови пикови.

Недавно ми у разговору једна пријатељица каже да ће "овај талас сад имати пик". Да је то изрекла пре пар месеци, онда када су "пикови" стизали искључиво из медицинске сфере и њених представника, зачудила бих се таквој реченици у њеном говору.

Сада ми предвиђање било кога, не лекара, већ било кога од нас, обичних смртника, да би "други пик трећег таласа могао да има мањи леталитет" или нешто слично овоме, звучи најнормалније.

Хватамо речи "у лету" изговарамо их лако, капитализам, фашизам, фашиста, капиталиста, неолиберални капитализам, родољуб, издајник, праведник, грешник, плаћеник, миљеник, могла бих тако да исписујем странице и странице, свакодневица ми даје савршене поводе за то, да речи римујем чак и играм се до пика следећег таласа инспирације, до краја дана, овог, у којем ви ово сада читате и следећег и ко зна колико још дуго јер речи су тако лако изговорљиве свуда око нас да изговорена реченица, "нећу да трошим речи на..." више нема смисла јер она сугерише тежину речи.

Свест да реч није лака већ тешка, обавезујућа, услов за одговорност оног ко је изговара. Па кад неко каже да неће да "троши речи" каже заправо да је свестан њиховог смисла и последица које изазивају и могу да изазову. А оне се данас немилице троше, у кући, у јавном простору, у институцијама, медији их обожавају, тако лако изговорене у духу праве ере постистине.

Сетимо се, на почетку је земља била "без обличја и пуста" и била је "тама над безданом" док није дошла Реч, не лака и необавезујућа већ реч која је имала последицу, тешка реч одговорног "стварања". А онда је дошао и први "прекршај". Остало је историја...

И можда бисмо зато могли да размислимо о визуелном уместо о вербалном. О гледању и пажљивом посматрању (уосталом, ово је визуелно доба, тврди се, ако је веровати речима) уместо о слушању јер слушамо речи, паперјасте, лако изговорене док се слика мења а ми то не примећујемо.

У једном свом есеју, написаном двадесетих година прошлог века, писац Д. Х. Лоренс пише како су Астеци веровали у четири Сунца, наше је пето, изронило из великог потопа. И пише даље, "Из потопа је изронио и мали наги човек."

Када га је угледао стари слон, поздравио га је "и начулио уши ослушкујући нови глас на земљином шару. Звук човека и по први пут речи. Страшан, до тада нечувен звук.

Слон је опустио реп и побегао дубоко у џунглу и тамо стајао зурећи у своју сурлу" Осећам се помало попут тог Лоренсовог слона, постиђена пред лакоћом изговараних речи свуда око нас и не верујем више речницима који сваке године имају неку "главну реч за нас". Која год да је, лака је.

А ако погледамо око себе и поверујемо визуелном утиску, знаћемо да је време за мало тежине и мало тишине!