У време пандемије највредније су деонице живота

Осам месеци без загрљаја и прослава: рођендана, свадби, годишњица, дипломирања, запослења...

Стрпљење слаби.

Јуче ми стиже мејл од познанице из Милана, која је због короне остала без посла у позоришту, a други не успева да нађе.

"Kако си?", пише, "полудећу од ове короне, не могу више, докле ћемо овако? Пиши одмах, молим те."

Пишем одмах... о јесењој шетњи мирним делом Београда, док снимам фотографије пролазника, малих продавница свачега, неба пред крај дана... Пишем да је и мени тешко, као и мојој породици и пријатељима, али то превазилазимо свакодневном мотивацијом, дописивањем и разменом фотографија наших градова.

Стиже радост са њеним одговором и снимци Милана у сумрак, са терасе зграде у којој живи.

Фотографије прослеђујем пријатељици из Шпаније, оперској певачици која због пандемије већ месецима нема ангажмане, држи часове соло певања "онлајн". 

Она потом фотографише Барселону и шаље поруку: "Знам да морам да издржим, али не знам како."

Тако месецима речи и слике путују Европом.

Куповина наде.

У својој јо-јо кутији, тако зовем место чувања лепих тренутака, проналазим програм за концерт на Коларцу нашег пријатеља виолисте. Звук за памћење. Док слушам његов диск, пишем мејл пријатељима из Немачке са којима сам била на том концерту.

"Добро смо, одговарају, спремамо се за прославу рођендана." "Прославу? А корона?", питам. "Ти много гледаш телевизију. Корона је обичан грип, немој да паничиш", одговарају ми.

Мејлови долазе и одлазе.

Од сестре из Хага стижу најлепше фотографије с мирисом кекса с карамел преливом. Не воли, фотографије на којима су људи с маскама, и увек напише: "Ево још неколико без маске."

Једног дана, уместо сестри, мејл под називом "духовни скафандер" (иначе сва писма која шаљем од почетка пандемије имају тај наслов) грешком упутим познаници, лекару у пензији.

Текст о томе како је у овом времену најзначајније креирати сопствени духовни скафандер који штити од страха, неизвесности, апсурда, бесмисла, злих људи... можда чак и од коронавируса.

"Какав духовни скафандер док људи умиру", одговорила ми је.

Нисам објашњавала да писмо уопште није било њој намењено.

На крају дана читам пристигле мејлове о сећању на доба пре короне обележено недостатком времена, незадовољством због немања нечег материјалног. Сећам се реченице коју сам често понављала: "Да ли ће неко некада зауставити овај брзи воз?"

"Ђути", говорила ми је кума, "немој то да изговараш, замисли да се деси."

Десило се.

Можда смо били у погрешном возу. А у погрешном возу свака станица је погрешна.

Сада ваља научити трговати деоницама живота.