Уметност на кило - због ковида најјачи само опстају

Повод за овај наслов и овакав увод је вест да познати (али од струке много мање признати) тенор Роландо Вилазон, организује дирљиви концерт за глас тенора и харфу, а те интимне тренутке жели да подели са гледаоцима Дојче грамофон телевизије (ТВ његовог пребогатог тонског издавача).

Цена улазнице је 8,90 евра по улазници, што је права ситница да бисте видели и чули славног уметника у свом дому уз HD резолуцију слике i 24-битни квалитет звука (наравно ако имате опрему која то подржава). 

Концерт ће без сумње бити успешан и он ће направити модел за опстанак културе у времену после пандемије.

Дакле, као и на осталим тржиштима (авио-индустрија, туристичка индустрија, па све до аграра и млекарске индустрије) опстаће они најјачи. Купиће мање који пропадају и направити огромне картеле који ће превозити милионе, угошћавати милионе, напајати милионе и - певати и свирати за милионе.

Ко привлачи милионе 

У уметности ће по том картелском моделу опстати само они који могу да привуку те споменуте милионе. То су они харизматични уметници који су направили ореол суперхероја у уметности и пре короне, али је уз њих било нешто мало места и за мање, младе, оне који не долазе из земаља које имају уходане механизме прављења уметничких звезди и слично.

Сада ће и то мало нестати и у наредних двадесет година слушаћемо само неколико десетина певача, неколико десетина инструменталиста, неколико диригената и неколико оркестара. 

Ако вам ово личи на Орвелову "1984" потпуно сте у праву. Држаћу се сада само тржишта класичне музике које ми је најпознатије.

Они који ће бити једини који ће моћи да се чују у уметничкој музици су следећи (јер сви знамо ко су главни играчи). Дакле, запосленији него икад (и ваљда богатији него икад) биће пре свих: Данијел Баренбојм, Густаво Дудамел и Валериј Ђерђев међу диригентима, пратиће их Денис Мацујев, Евгениј Кисин и Ланг Ланг међу пијанистима, Ана Софи Мутер међу виолинистима, а код оркестара у врху ће бити Берлинска и Њујоршка филхармонија (који имају најразвијеније ТВ центре).

Да одмах отклоним једну дилему: ово су све одреда велики уметници у чијој уметности и писац ових редова ужива сваког дана, али они, као Јанус: имају и своје друго лице, оно берићетно пословно. Мислите да кантарџијски дух не може ићи подруку са талентом великог уметника? Бојим се да мало знате о уметности, у том случају.

Дакле, за ова споменута и још два туцета имена немамо се зашто бринути, али...

Ко ће уметнички "преживети"

Шта ће бити са осталима? Ту не мислим на младе, талентоване, оне који не знају енглески и сањају да стигну до Карнеги хола са Факултета музичке уметносту у Београду. Они ће, како ствари стоје, бити пребрисани гумицом. Питам сада шта ће бити са музичким племством које ипак није члан "краљевских породица".

Дакле, видели смо која тројица пијаниста не морају да брину за своју будућност. Али, шта ће се догодити са сегментом оних одмах испод њих? Да ли ће у наредних десет година уметнички "преживети" Пјотр Андершевски, Леиф Ове Андсенс, Данил Трифонов, Борис Березовски или чак доскора и миљеница свих диригената Ђуја Ванг, који се сви одреда броје у велике међународне уметнике?

Ако борба буде ишла до последњег, хоће ли у Русији споменути Ђерђев успети да истисне још једног изузетног уметника, али и музичког трговца Михаила Плетњова? Да ли ће у беспоштедној борби за пренос који се продаје за 8,90 евра ТВ улазнице, у Немачкој, осим Берлинске, Минхенске и Келнске филхармоније успети да опстане још десетак немачких оркестара који се сматрају врхом оркестарског свирања у целом свету (Радио оркестар Берлин, Западно немачки оркестар из Франкфурта, Баварски радио оркестар, Хамбуршка филхармонија, Штудгартска филхармонија)?

На крају: ко у новој уметности картелизације има шансе од наших уметника, или оних са ових простора? Међу онима који се налазе у другом ешалону интернационално запослених уметника су и баритон Жељко Лучић и тенор Зоран Тодоровић, као и помало опорављена некадашња велика звезда Иво Погорелић - и како ствари стоје нико више на "ић". Хоће ли они опстати? Ако се борба беспоштедне монополизације настави, неће ни они.

Или све ово неће ићи у овом правцу јер је то дубоко противно уметности?

Ако верујете у ово друго, подржите ваше талентовано дете као студента нашег Факултета музичке уметности.