Чедомир Јовановић из болнице о протесту: Шта није јасно

Пре две недеље сам, завршавајући изборну кампању, рекао две реченице: Ми смо или генерација која ће после више од 200 година завршити посао свих претходних и од Србије коначно направити државу у којој ће наша деца бити прва која су у њој рођена у миру и свој живот живе у миру или ћемо бити сведоци коначне пропасти идеје наших очева који су, 15 година после велике француске револуције, дигли устанак, свесни да српски народ нема будућност ако нема своју земљу.

Ноћас смо као друштво, више него икад, били ближи слици Србије која сама себи ломи кичму, што је одувек био циљ свих наших непријатеља.

И када је пред Милошеве ноге пала Карађорђева глава. И када су у Мајском преврату 1903. пред Карађорђевићима пале главе свих Обреновића. И када није пала Милошевићева глава јер је то зависило од нас а не од њих.

И кад је пала Зоранова глава јер смо им ми њихову оставили на раменима зато што нисмо, како они себе зову, "братство у крви", ни зло попут њих.

Прошла ноћ боли бескрајно више од свих које смо заједно провели у патњи под вирусом, од сваког "гутања" жилета док се навикаваш на обострану упалу плућа, од сваког респиратора, бунила под тродоном, од сваког нашег страха за породицу код куће, од сваког очаја који нас је ждрао док смо чекали тестове наше деце, кидајући се што смо можда и њих заразили.

Данас, осим њих, нико други нека и не помишља да је невин. Није невина власт, није опозиција, није то ни Кризни штаб, Црква, Универзитет, Пинк и Н1. Нисмо невини ни Вучић, ни ја, ни Иринеј, Амфилохије и Григорије, ни Бујошевић, Шолак и Митровић. Ни Информер, Данас и Недељник. Као што нису невини ни милиони људи око нас.

Одговорни смо за све што смо урадили или пропустили да урадимо, одговорни смо што смо ћутали када је реч свима била потребна, одговорни смо што смо уједали и режали када смо једни друге морали да чујемо и разумемо. Зато смо сви криви.

Али нисмо сви исти. Нису исти они који су јуче грешили док данас дају све да те грешке исправе и да их више нико не понови. Неупоредиви су са онима који их, зато што су прогледали, данас жигошу и проклињу као издајнике исто онако како су мене пре њих.

Нису исти они који и данас, без обзира на све расуте главе и животе, не одустају од идеје модерне, европске Србије (која се до нас само на костима градила, због чега није одмакла даље од трагичне Ћеле куле) и они који и данас, без обзира на историјски пораз и коначни слом идеје да су Срби дужни да на земљи буду свачије топовско месо, мисле да једино тако стичемо право да на небу будемо народ.

Нису исти они који су попустили мере под притисцима политичких противника, напаћених људи који су давно престали и себе да слушају, економије или избора, са онима који су прекјуче то попуштање ултимативно захтевали, рушећи ванредно стање, да би јуче парадирали са кривичним пријавама против оних који су им испунили жељу "и тако жртвовали људе, остављајући их на милост и немилост корони", док данас позивају на уличне борбе против диктатуре тродневним карантином (док у истом тренутку више од пет милиона становника Мелбурна мирно одлази у шестонедељни карантин, пошто је власт саопштила да је то једини ефикасан одговор на вирус који је у претходном дану регистрован код 192 особе).

Нису исти они који се боре за мир и они који се боре како мира за нас никад не би било.

У Србији сви све знају, па се и без овог што пишем све зна. Све се зна, али се, упркос томе, ћути и лаже. Ћутимо да даље не можемо овако. Ћутимо да нам је свима потребна љубав, разумевање, утеха, савет, подршка, братска рука. И Вучићу и Влади, док им кичма пуца под Србијом која је више збег него што је држава. И грађанима, док посрћу уверени да их је њихова држава препустила саме себи. И Кризном штабу земље у којој си најпаметнији када ћутиш, а њихов је посао да никада не заћуте.

А пошто се у Србији све одувек зна и пошто "одустаћемо, никад!" није наш слоган већ светоназор, идеја-водиља, идеал, живот... нико не може од мене да очекује да о томе ћутим, већ само да питам отворено: Шта није јасно? То да су ноћас, скривајући се иза пакла короне, најекстремнији кругови у земљи покушали да ураде оно што су планирали за годишњицу бомбардовања у марту па до ноћас пролонгирали, рачунајући да ће лакше слудети друштво преморено четворомесечном епидемијом.

Шта није јасно? Да они који су нам додели улогу њиховог живог, људског штита на земљи а народа само на небу покушавају да нас зауставе у покушају да искористимо можда последњу шансу и ту своју наопаку судбину променимо кроз договор са косовским Албанцима, договор са Бошњацима и Црногорцима, договор нас једних са другима.

Шта није јасно? Да, пристајући на прошлу ноћ, нашој деци одузимамо право на живот другачији од нашег? Да ми, уместо најгорих међу нама, постајемо џелати дечјих живота који смо створили.

Шта није јасно? Да не смемо да будемо руска пешадија, хорде десничара, стадо вукова у мантијама који живот нуде једино после смрти.

Шта није јасно? Да промена наших вредности, циљева, односа свих према свима, појединца према читавом друштву, милиона према једном животу, да та мајка свих промена зависи само од личне храбрости да упркос свему покушаш, постанеш и останеш другачији, искрен, храбар, неко ко слуша док други само чују, онај ко са оба ока гледа у живот пред собом јер неће да жмури или као киклоп једним оком "чкиљи", уверен у страху од оног што ће видети да не постоји оно што му је невидљиво макар и зато што неће да гледа.

Шта није јасно? Да Србија не може постати боља пре него што то постане свако од нас? Да се вирус не може победити јефтиним фолирањем кад знамо да нам у животима фактурише своју цену. Да ће пола оних који су очајни, оправдано бесни ко зна због чега, предуго нахушкавани из Москве и са Крима, у понедељак лежати по травњацима око Ковид-19 амбуланти и у високој температури очајно погледом тражити спас у неком "Вучићевом" доктору?

Шта није јасно? Да смо можда последњи пут имали више среће него памети у ноћашњој претпремијери наше верзије Бартоломејске ноћи.

Шта није јасно? Да међу нама не сме бити руке која ће прихватити пушку Милана Обреновића коју је Србији крајем прошле године из Сочија са списковима неких нових "Обреновића" вратила иста она памет која стоји иза трагедије прошле ноћи, свих наших претходних трагедија, иста памет која данас, због већине вас баш оваквих какви сте, потписује пресуду будућности наше деце - "живот широм затворених очију, борба за јуче, до последње главе против сутра".

Шта није јасно? Да поносна, људска, пристојна, хришћанска, исламска, грађанска, породична, млада Србија, десна и лева, има и право и дужност да изговори и почне да живи ОДУСТАЋЕМО, НИКАД!