Какав нам Сајам књига треба

И у нас се, нада се писац овог текста, спремамо за нови почетак пре него за велико чишћење. Хајдемо да сви заједно погледамо домете онога што зовемо култура.

Ових дана, рецимо, говори се о Сајму књига 2020. године. Хоће ли га бити? Да ли ће цене закупа бити снижене? Колико људи ће смети или желети да уђе у некадашњу ковид-болницу на Београдском сајму?

Неколико чињеница о овом Сајму које су се као најгласније чуле претходних година су следеће. Сајам је полигон за мегаломанско представљање најјачих издавачких кућа. Како је комерцијална страна превладала изложбену, Сајам своје гостопримство пружа писцима са маргине, онима који су продужетак ријалити-програма, провереним скандал-мајсторима, лепотицама свих врста и особама које себе воле да зову "инфлуенсерке". По томе гледано он нема више јавну улогу, али...

Али, Сајам који без сумње личи на вашар, посети највише посетилаца у региону и с њим не може да се мери ниједан у овом делу Европе. Шта из овога можемо закључити?

Да бисмо схватили шта не ваља са нашим Сајмом књига, треба само да пратимо токове новца. Треба запазити следеће: сви излагачи (осим неколико) жале се на високу цену закупа и констатују да морају да продају, продају, продају (израз једног издавача), да би уложен новац икако вратили и посетиоцима показали све мање нових издања које штампају.

Зашто онда замерамо оним највећим издавачима што на оваквом Сајму показују једино своју комерцијалну страну (иако и они, знамо, имају итекако вредних издања)?

Тајна је дакле у цени простора. Сајам књига је добро које прошлошћу уцењује садашњост, а самим тим и будућност. Они који одређују цене закупа, немају слуха за то да продаја књига не иде исто као продаја намештаја или туристичких аранжмана.

Није им на томе замерити - они су просто једна сајамска кућа која и сама гледа како да заради, а у тржишним околностима нема смисла давати јефтино оно што сви мисле да је толико вредно.

Шта је заправо вредно, јасно је: то је традиција. Нема вас на Сајму књига, сви мисле да сте луди или да више не постојите. Е, онда платите добрим парама да докажете да сте жив издавач који има нових наслова.

Предложио бих зато да се у будућности прерасподеле средства и пронађе начин да држава дотира сајамски квадрат. То ће јој омогућити да уведе додатна правила у закуп простора.

Рецимо овако. Цена квадрата подељена је на два дела: око 70 одсто се купује по дотираној цени, а 30 одсто се дели према степену заслуга за традицију ове манифестације.

Како на сајму књига у Хали 1 има око 30.000 квадрата, то значи да би се продавало око 21.000 квадрата, а 9.000 делило - дакле, и даље доминира тржишни принцип, али...

Сви издавачи, дакле, као и досад, према својој економској снази, могу да купе квадрате у истим односима, али свако ће моћи да купи мало више од две трећине онога што је досад било на продају, наравно по нижој цени.

Остатак се дели на следећи начин. Сваки издавач добија по два квадрата за сваку годину свога учешћа у овој манифестацији. Издавачке куће основане око 1991. године, дакле, могу рачунати на додатних 58 квадрата - у част традиције!

Нећу читаоце много замарати процентним рачуном. На овај начин једној оваквој издавачкој кући - у делу купљених, односно додатих квадрата - скоро се преполовљује трошак наступа на Сајму, а самим тим омогућава јој се да нуди више издања која нису стриктно комерцијална, јер се за половину смањује страх да новац уложен у изложбени простор неће бити враћен.

Пажљиви читалац, вешт у математици, приметиће две ствари у овом систему. Према броју издавача у главном делу Арене Сајма и њиховом просечном броју година присуства на сајму, по овом методу поделиће се само 4.500 квадрата. Шта радити с осталим квадратима? Једноставно, Сајам, мора имати штанд за почасног госта сајма, део за дечје радионице, достојно место за различите промоције.

Све то одвијаће се на тих преосталих 4.500 квадрата. Не треба заборавити ни ово: сваке године сваки издавач из арене добијаће по овом систему по два квадрата више, те ће се овај простор за представљање и радионице, смањивати годишње за око 100 квадрата. Али, не мари. Систем ће бити успостављен, издавачима ће за 10 година бити „враћено" додатних 1.000 квадрата, али превласт комерцијалног биће задуго заустављена.

Да ли нам такав сајам треба, нека размисли свако. Ко има бољих идеја, добродошао је да их напише у коментарима.