Беснило у доба короне

Све што јесте, било је и биће налази се у књигама. Речено боље и језгровитије од било које стварности коју видимо. Како ли ће у књигама бити испричана ова наша стварност? Ова 2020. коју нико од нас није могао ни да замисли кад смо је 31. децембра углавном (полу)пијани чекали?

Да сам тада знала да ће нас пандемија сачекати, 31. на 1. читала бих "Беснило", да се психички припремим за карантин, за чекање, за непознато. За корону, сада скоро осам месеци од појаве првог случаја, и даље непознату. 

А тада у марту, када је све ово почело, на лагеру сам имала неколико књига, непрочитаних због мањка времена (чист изговор), и листу шта треба прочитати. Међу њима и "Беснило". Сви коју су га већ прочитали одреда су говорили "Читај све, само немој 'Беснило', да додатно не полудиш у овом хаосу од короне". И нисам. А читала сам све што ми је пало шака – и љубав и смрт и мржњу...

Са завршетком ванредног стања, "Беснило" је остало да сачека неко ново "беснило" (кад полудиш од људи, хаоса, трчања на све стране) па да га узмем у руке. Ко би рекао да ће тако брзо доћи? Други пик првог таласа, други талас, реп првог таласа, шта год да је ово...

И тад сам знала: време је да се суочим са "Беснилом". И после првих неколико страница, схватим: ту је све. Све што је сада пред нама (само мало горе/сликовитије)! И вируси и карантин и страх и смрт и незнање и бежање. Од вируса, од човека...

Одмах на почетку, реченице попут метка јасне, Пекић пише о том маленом бићу које живи да би убијало туђи живот:

"Продирући у живу ћелију страног тела, вирус њену садржину замењује својом и претвара је у фабрику за производњу нових вируса. Промене које на тај начин изазива у животној средини ћелије неупоредиво су дубље и драматичније него што се човек сме надати икад да постигне у својој.

Вирус је најсавршеније створење у космосу. Његова биолошка организација није ништа друго него машина за производњу живота у његовом најчистијем смислу. Вирус је врхунац природне стваралачке еволуције.

Врхунац вештачке је – интелигентан вирус. Творевина која има форму човека а природу вируса, виталност вируса и интелигенцију човека.

Симбиоза вируса лишеног бесциљности и човека ослобођеног ограничења владала би природом, којој обоје служе само као ђубриво." Овим речима почиње пролог, чији је аутор проф. др Фредерик Либерман, један од кључних ликова Пекићевог романа.

Наставак увода о вирусу беснила

Даље, на наредним страницама, Пекић пише, лагано нас уводећи у причу о псећем беснилу које запоседа лондонски аеродром "Хитроу":

"Када је у VIII певању Илијаде, кроз уста Ахајца Теукра, Хомер описао Тројанца Хектора као Kion lisitir или "бесног пса", човек за Њега још није знао. Кад га је, године 1962, под електронским микроскопом први пут угледао имао је облик метка, издубљеног у подножју, испупченог при врху. Мерио је 180 милимикрона по дужини, 75 у пречнику. Био је триста милиона пута мањи од животиње у којој се родио, шездесет милиона пута мањи од човека кога ће убијати.

Живео је у космосу који се звао Неурон и био пет хиљада пута већи од Њега. Све што живи, уосталом, било је од Њега веће. Али га ова неправда није бринула. Јер - био је јачи од свега што је живело.

Био је Чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изнад сумње и изван наде. Пустошио је своју родну средину с подмуклом свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава и разара своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих.

Док их је прогонио, човек је Његове претке крио под невиним именом хеличне рибонуклеопротеинске киселине у липопротеинској мембрани и гликопротеинском плашту.

За Њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив.

Јер, био је МУТАНТ, први у свом соју.

Иако сам, није се усамљеним осећао. Имао је усађен инстинкт Великог броја. За двадесет четири људска часа било би Његових предака 6.000, за деведесет шест сати 200.000, за две недеље 20.000.000. Таквих као Он, за двадесет четири људска часа биће 40.000.000. Његовим размножавањем царевала је прогресија која се губила у неизрачунљивој бесконачности.

Он ће тада бити већ ко зна где.

Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутања ће га водити кроз еста са тајанственим именима, као што су за човека данашњице горје Хиндукуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглице Андромеде, сазвежђе Алдебарана, звезда Proxima Centauri. Његове космичке луке биће Nervus sciaticus, Амонов рог, Cerebellum, Hyppocampus, саливарна гландула. Његов трансгалактички пут - Кичмена мождина. Његов циљ - Мозак.

Свуда где буде пролазио, светови ће се преображавати у катаклизми страшнијој од сваког земљотреса који је још од Постања погодио Планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, без онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде. Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико некад неће моћи да проникне.

Опет ће бити оно за шта је створен и што му је охоли узурпатор приоре Човек накратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би могао живети.

Овога пута човек му се не може одупрети. Могао би то једино Арестеус, син бога Аполона, али се у старе богове више не верује.

Зато је мирно кренуо да испуни судбину - да мори и умре."

Завршиће се и ово 

Више од било које вести, информације, текста који сам о корони прочитала или написала, "Беснило" ме смирује (!) и даје наду да ће ОВО да се заврши. Ова корона, ово непознато. Иако књигу још нисам завршила. Али ми је лакше јер су људи то већ проживели и преживели, макар на страницама књиге.

Завршиће своје и овај "наш" коронавирус, онда када му ми пресудимо. Барем прањем руку, ношењем маске и држањем дистанце. Кад не буде више могао да испуњава своју судбину.

Каква ће књига настати од ове стварности данас? Можда тек тада више о корони сазнамо, шта је било, јесте и шта ће бити после свега овога... Кад бисмо бар данас имали једног Пекића...