Рецепт за дуговечност тетка Вере

Нисам је видела годинама, а она је већ у годинама које су више него за поштовање. Тетка Вера, тачније баба-тетка, јер је рођена сестра моје баке. Пре месец дана напунила је 93 године.

Иако епидемија још траје, а са мном су била и деца која већ две недеље иду у вртић, није ми пало на памет да могу да је заразим, а и не бих да пропустим прилику да је посетим. Додуше, седели смо у њеном малом дворишту, нисмо улазили у кућу, тако да смо евентуални ризик од инфекције свели на минимум.

Али и да није било тако, не верујем да би се разболела, зато што је, једноставно, здрава, али и зато што се никада није предавала, ни одустајала од живота. А живот је није мазио.

У великој сеоској кући као девојчица остала је без мајке и одгајале су је старије сестре и жене које је отац доводио да му замене прерано преминулу жену. Но, преке нарави и често пијан, брзо их је терао од себе, те је велико сремачко домаћинство, и кућа, и штала и башта, остајало на њој и њеним сестрама. Брат, најмлађи међу њима, није скоро ништа радио. Наследник је третиран као полубожанство.

Када је одрасла, тешке послове на селу заменила је осмочасовним куцањем на писаћој машини у дактило-бироу великог предузећа. Запослила се, удала се, родила два сина. У срећној породици изгледало је да се снови сеоске девојчице остварују. Но, та срећа није дуго трајала.

Остала је удовица са два сина која је требало подићи и одшколовати. Вредно је радила, пре подне за писаћом, после подне за шиваћом машином и сестре су јој помагале. Успела је да на малом плацу, на крају села подигне кућицу за себе и своје дечаке.

Кад су одрасли, свесна или не да им треба слобода, а не мамина сукња, удала се поново и десетак година лепо проживела са својим Србом. Увек спремна да помогне, чува унуке, спреми ручак, направи зимницу, сашије, додатно ради и заради да дâ унуцима и увек у покрету. Чини се да је целу фамилију држала на окупу тако што је свакога редовно обилазила, носила дарове и преносила новости.

А када је други пут остала удовица, вратила се на село и у малом дворишту дозидала собу и кухињу за себе. Ипак, изгледа да није дошло време предаха и да је судбина имала још тешких удара за њу.

Сиротице без мајке, два пута удовица испратила је на онај свет и млађег сина. "Ето, шта ћеш... оде мој Браца, уместо мене", тужно је говорила, али се на судбину није жалила. Прихватила је и тај удар.

Неговала је и већ остареле старије сестре, пре него што су је и оне заувек напустиле. Сахранила је и брата, сестрића, сестричине и сестриног унука. И мада је сваки пута када је испраћала вољене знала да је огромна неправда бол коју трпи, није се жалила. Туговала је у себи и настављала вредно да ради у башти, дворишту, кухињи.

Дуго је нисам видела, и не знам зашто сам помислила да се, после свега што је преживела и са више од 90 година, вероватно не креће и не ради ништа. А она је престала да иде до оближње продавнице тек са почетком ванредног стања, али је шетала у свом дворишту. Ту су с њом син и снаха, помажу јој кад треба, али она и даље сама себи кува. Зна имена свих праунука и својих и сестриних и скоро да се није променила, само мало успорила.

Рецепт за дуговечност, нисам је питала, али чини ми се да је њен, поред вероватно добре генетике и вредан рад, стално кретање и без кукања над судбином.

Можда тај рецепт не даје код свакога подједнако добре резултате, али сасвим сигурно нема контраиндикација, а и нуспојаве су позитивне. Добар је и за пандемију, верујем, чим се Вера ни на њу не жали.