Зашто пристајемо да се заразимо због забаве

Желим у овом тексту да осветлим један феномен који се ређе узима у обзир када се апелује на људе да се не одају забавним и разбибрижним активностима. Наоко сви који упозоравају су у праву: да ли желите да будете заражени зато што се забављали, шенлучили, пожелели свој комад мора у Грчкој или решили дете да пустите да прослави крај средње школе?

Одговор моралиста може бити само један: то је недостојно понашање и нема оправдања што се ковид вирус шири због пуке забаве! Ипак, нешто друго и далеко дубље је по среди што донекле оправдава свадбаре, деверуше и навијаче као клицоноше који шире заразу. 

У људској природи налазе се две ствари, а обе су врло дубоко укорењене: прва је да се понављањем истих пријатних ствари бранимо од помисли на смрт (као једини потпуно јединствени догађај који се свима дешава само једанпут), а друга је да се одавањем забави или страсним праћењем неких ствари као што је фудбал или венчање склањамо од озбиљних мисли и одлука, и на концу опет од мисли о смрти.

Често ме питају у чему је највећа разлика између романа и живота. Одговор је помало парадоксалан. Није најкрупнија несличност у томе што је живот прозаичан, а литература фантастична, дакле није на првом месту то што је у животу све некако обично, а на страницама романа све необично, већ је несличност у нечем далеко дубљем: књига мора бити јединствена и непоновљива, све мора да се дешава упечатљиво и једанпут.

Отуд оно што најбитније одликује добру књигу јесте то што она ни за тренутак не губи време. Зато добра књига, иако прича о животу, још од античке књижевности упорно личи на смрт. 

Живот је сасвим супротан. Он је склон понављањима, истим малим глупим ритуалима, и упорним враћањем на места где нам је било лепо. Зашто ово чинимо, већ је јасно по горњим редовима. Када завршимо летовање у некој дивној ували грчког мора, кажемо само једно: "вратићу се".

Ово опсесивно враћање на места где нам је било лепо, које личи на враћање јегуља или лососа на место мрешћења, код човека је директно повезано са паничним негирањем протока година и старења.

Имамо, наиме, нејасно уверење да ако понављамо исте ритуале, и године ћемо некако обманути, те током деценија нећемо добити много бора и почети да патимо од старачких болести.

Да је ово у средишту наше пажње не треба много доказивати. Један од најлепших комплимената наше културе који можемо добити јесте: „смршао си бар десет килограма", али има нешто што вас још више може уздићи у вашим очима, а то је комплимент без премца: "ништа се ниси променио за све ове године".

Ово је тим чудније јер су младост и мршави стас тотеми тек у последњих шездесет година.

Дотад, рецимо пре 1960. године, било је сасвим супротно, сви млади хтели су што пре да постану стари, а богати индустријалци или утицајни политичари разликовали су се од других не толико по својој дугој сребрној бради, већ по трбуху који су неговали као израз свог мушког престижа.

Због свега овога молим наше епидемиологе да не наваљују људима кривицу због које они можда јесу криви, али не могу се означити као кривци.

Ако мислите да након посних 50 дана можете спречити људе да се понашају нормално - а то увек значи да славе живот, насупрот смрти - онда лекарима стручним за ширење заразних болести под хитно треба прикључити неколико психолога који ће им лако објаснити да се животне радости могу или забранити или одобрити.

Кад се иде на утакмице, онда се не иде у групу од 5.000 људи под маскама - јер је то смешно и потпуно ненавијачки. Кад се иде у ноћни клуб, онда се не иде да би се држала раздаљина од два метра, већ управо супротно да би се блиским контактом пронашао неко ко ће се здружити с нама.

Све зато личи на прекидач: ако прети смрт, забраните живот; ако је дозвољен живот онда он може бити само једно - жив.