Пријатељ Коларац ће добити терапију

Многи су се забринули, растужили, сетили се својих искустава и написали доста лепих речи у коментарима на прошлонедељни текст насловљен “Ко би да убије мог пријатеља Коларца”. Хвала свима, највише на меморији коју су оставили у јавном интернет простору. Наш пријатељ Коларац то је заслужио, па и више од тога.

Лепа вест гласи: наш пријатељ Коларац изгледа ће почети да добија терапију од које ће му бити боље!

За сада је све још на речима које лепо звуче, али изгледа да ће те речи пратити и дела која увек изгледају лепше. Можда сви ми који смо учествовали у заједничком сећању на ову установу можемо да се опустимо. И писац основног текста, али и писци коментара на нашем сајту од којих су неки наликовали малим чланцима.

Захваљујем се најпре нашем великом композитору Рајку Максимовићу што је подсетио моју меморију да је направила мали лапсус: легендарни диригент хора "Глинка" зове се Владислав Чернушенко.

Иван Ш. питао ме је како се нисам сетио Младена Јагушта. Ево да не пропустим да напишем оно што сам ја упамтио у вези с овим легендарним диригентом и познатим акварелистом (имао неколико изложби у Галерији Коларца). Јагушт нас је, наиме, младе студенте учио како се дами љуби рука. Наравно, на Коларцу. Говорио је: "Колеге, само простаци жену цмачу у корен шаке. Чине две грешке: прво љубе, што је недопустиво, друго промашују место. Дами се само прислањају суве мушке усне уз трећу чланак прстију десне руке. Цмакање је забрањено!" Хвала, Иване, што сте ме подсетили на Јагушта, који је рођен 1926. и данас има 96 година! Од свих ових година и он је бар две трећине провео, стално везан за Колачеву задужбину.

Хвала Олги, Гордани, и онима који су се потписали као Анонимус зато што су своје емоције без устезања поверили коментарима на мој текст. Нарочито хвала Јасмини Јанковић, пијанисткињи, која је такође одрасла и стасала на Коларцу што је поделила своја осећања. Хвала Бранкици Васић Василиси што је признала да су јој кренуле сузе: Коларац је то заслужио. Хвала Боби Живковић што се сетила Београдске филхармоније из времена Живојина Здравковића.

Да кажем у име ових сећања и ово. У време када је маестро Здравковић био при крају каријере, прво виолончело свирала је у његовом оркестру једна необично отмена госпођа која је личила на неку глумицу из француских филмова. Имала је црну косу и један упадљиви седи прамен по средини косе на темену.

Мало после Живојина Здравковића, отишла је и она у пензију. Догодило се потом да сам је често виђао у своме суседству. Иста фризура, исто суздржано држање, временом све старија и старија. Не знам како се зове. Не знам да ли је још жива. Не знам ни да ли је жив један омалени, врло енергични господин који је био у то време концерт-мајстор. Догодило се да ми је и он био комшија. Годинама сам га, па великој зими, виђао како шета једног малог пса. Имао је слушне апарате у оба уха - он први виолиниста Београдске филхармоније из најсјајнијег периода...

И све то јесте Коларац.

Али, не желим да овај текст буде само сентименталан. Желим да верујем да ће Коларчева задужбина преживети 2020. годину. Хоћу да верујем да ће све ово бити опомена да се другачије приђе концертима у овој установи.

Не може се само рачунати на закупе. Коларац мора имати много више својих концерата. Ту концерти класичне музике нису довољни. Зашто Коларчева задужбина не постане дом за "world music". Волео бих да на Великој сцени чујем мађарску виолинисткињу Катицу Илењи, неког сјајног солисту на цитри, неки изврстан клецмер оркестар, неки одличан мексички маријачи оркестар.

Исто тако Коларац је право место за "fusion music". Зашто се не анимирају наши џезери и рокери да свирају са страним музичарима? Волео бих да чујем Васила Хаџиманова на наступу са неким мануш гитаристом и виолинистом светског гласа.

Исто тако, Велика сала може бити место за "unplugged" концерте. Волео бих да следећи пут овде чујем такве концерте састава Ван Гог.

На крају опет дођемо на класичну музику. На Коларцу имамо право да коначно поново чујемо пијанисту Григорија Соколова након три деценије, још једном велике симфонијске саставе какви су били Капитол оркестар из Тулуза и диригент Туган Сохиев, или Будимпештански фестивалски оркестар и Иван Фишер - да споменем само два последња велика наступа оркестара на овој сцени (оба пре десет година!).

Знам да ове моје речи може да чује и Велика сцена Коларчеве задужбине. Она све ово заслужује.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 26. новембар 2024.
15° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње