Гласам за живот – нећу фудбал

Фудбалска првенства се настављају (нека су већ настављена), али су све гласнији фудбалери који се противе повратку на терен.

Као када шеф каже: "Крећемо са послом", а ти одговориш: "Ја ипак нећу".

Не верујем да би, у било којој другој професији, сутрадан могао да размишљаш о било чему, осим о попуњавању пријаве за посао, држећи се за шипку у некој изаканој шеснаестици, на путу до бироа. 

Ако си спортиста, правиш паре многима, па и себи, имаш луксуз да изјавиш тако нешто.

Али, сада, у овом тренутку, не доносиш буквално ништа на сто, па је питање да ли заиста имаш право да одбијеш да радиш оно за шта си (и даље) плаћен. 

Гледати на то као на црно и бело је лако, али, као и увек и у свему, па ни спорт није изузетак, треба прочепркати и видети шта се налази између. 

Опстанак професије и професија

Не треба објашњавати зашто спорт мора да се врати, нити зашто се инсистира на што бржем повратку.

Спорт је бизнис. Спорт је новац, окретањем лопте окреће се и огроман капитал.

Уколико лопта тапка у месту, читав систем стоји. Штавише, иде унатраг. 

Сви клубови ће последице пандемије коронавируса осетити тек кроз неколико месеци, а пред многима је тежак период.

Ла Лига се наставља у јуну, а први човек шпанског савеза, Хавијер Тебас, прецизно је објаснио зашто се првенство мора што пре наставити.

"Професионални фудбал у Шпанији представља 1,37 одсто БДП-а, а од њега зависи 180.000 радних места", рекао је Тебас.

Он је изнео процене да ће губитак, уколико се сезона заврши пред празним трибинама, бити 350 милиона евра. Јасно је онда због чега нико не сме ни да размишља о одустајању од сезоне... 

Међутим, "спорт у офсајду" не утиче искључиво на спорт. Возачи, спортски новинари (штета), фотографи, продавнице на стадионима, брза храна, кафићи, продавци сувенира, "кикирики, семенке"... Нема краја. Шта год да вам падне на ум, можете довести у везу са спортом.

Одбијањем да тренирају и играју, односно да се баве оним за шта су одлично плаћени, спортисти доводе у питање опстанак своје професије, али и многих других. 

Али имајмо мало спортског духа, па их немојмо оптуживати за све недаће света а да не чујемо и њихову страну.

Дини неће на терен кад већ не може код фризера

Први је у Енглеској подигао глас капитен Вотфорда, Трој Дини.

Он је јасно рекао да нема намеру да се врати тренингу, јер се плаши да не донесе вирус у кућу и зарази петомесечног сина, који има проблема са дисањем.

"Не могу код фризера до средине јула, али могу у шеснаестерцу са 19 људи да се борим за лопту? Нико не може да одговори на то питање, не зато што не жели, већ зато што не зна", рекао је Дини.

Брзоплето би било рећи за њега да је размажен, још брже да је кукавица. Боравак у затвору и крварење током каријере, играње под инјекцијама, говоре супротно.

А када такав човек каже да неће на терен, иако се његов клуб бори за опстанак у Премијер лиги, онда се морамо још озбиљније запитати. 

Невидљива претња, непозната, не брине за себе, већ за породицу. Није тешко не разумети његову страну приче. 

Ризик је смањен максимално – нема публике, на терену нико није заражен (сви су тестирани). Заправо, играчи су ти који крше правила, када адреналин прокључа након постигнутог гола, па се не радују на прописан начин. 

Али опет – шта ако...

Колико могу бити сигурни да је све безбедно, они који су рекли да се може играти фудбал, када је реч о нечему са чиме се свет први пут сусреће? 

Зачарани круг питања без одговора...

Фудбалер или касир, шта је неопходно и која је разлика 

Још једно занимљиво питање се намеће – зашто би се фудбалер/спортиста разликовао од било кога другог?

Свакако, не може се фудбалер упоредити са лекаром или медицинском сестром.

Али зашто би, рецимо, касирка или пумпаџија могли на посао, а он не?

Посао којим се бави му је пружио лагодан живот. Његовој породици такође. Живот о којем "ови други" могу да сањају.

Ти други сваког јутра устају и излажу се ризику, који је можда и већи од оног којем би он био изложен, како би друштво функционисало.

Е то је већ тешко разграничити – шта је значајније, битније и да ли је спорт заиста неопходан?

За многе, који директно или индиректно зависе од њега – апсолутно јесте.

За остале – спорт је непотребан и ризичан луксуз у овом тренутку.

Необично је то што се појединци који од спорта живе понашају као да не схватају да им је неопходан.

Да ли ће побуњеници бити кажњени?

Нголо Канте тренира самостално због страха, а Њукаслов Дени Роуз је рекао да су играчи "лабораторијски пацови", а и фудбалер Унион Берлина, Невен Суботић, критиковао је челнике Бундеслиге пошто нису играче питали за мишљење.

Шпански савез је рекао да играчи морају на терен и да ће у супротном бити кажњени. У Енглеској, с друге стране, одлука је искључиво на играчу – да ли жели или не, открио је власник једног клуба. 

Унија фудбалера је, наравно, на страни фудбалера, а први човек те организације је рекао да би било нехумано и неприхватљиво кажњавати играче због тога што се плаше повратка на терен.

"Срамота је да примам плату"

А да ли фудбалери треба да буду плаћени за период док не раде свој посао?

Утопијски би било очекивати да сви буду плаћени, а не раде свој посао. Наивно, свакако, у еснафу где се у секундама зарађују стотине евра. 

На почетку кризе, када је паника била у зениту, и када су клубови гледали како да скрешу трошкове, тражило се од играча да се опросте од дела плате.

Било је случајева да играчи нису желели да се одрекну примања, јер су сматрали да није њихова кривица за новонасталу ситуацију.

На њихову страну је стао и легендарни Рој Кин, који је рекао да не види разлог да се играчи одрекну плате.

С друге стране, фудбалер Кадиза, Рафаел Хименез Харке, познатији као Фали, одбио је да тренира, али је имао образа и да одбије плату за тај период.

"Немам намеру да играм. Превелики је ризик, вратићу се када буде откривена вакцина против ковида. Рекао сам председнику клуба да не желим плату, јер би ме било срамота да узимам паре, а не помажем саиграчима. Председник је диван човек и инсистира да ме плати, али сам рекао ако ми буде уплатио један евро – вратићу га", рекао је Фали.

Хлеба и игара

Спорт се враћа, полако али сигурно – као напад Пепове Барселоне из стопала Карлеса Пујола.

Узбуђење око повратка Бундеслиге је толико брзо спласнуло да смо потпуно заборавили на берлински дерби у петак.

Можда и то даје најбољи одговор на питање – колико је спорт заиста неопходан, а колико желимо да је неопходан.

Оноре де Балзак је говорио да људи једнако преувеличавају и срећу и несрећу – да никада нису ни толико срећни, ни толико несрећни колико причају.

Можда је тако и са спортом: можда га толико желимо да верујемо да је неопходан. 

Толико, да смо спремни себично да "шаљемо људе у рат". 

Истина – желим спорт што пре, желим да пишем о фудбалу а не да пребројавам жртве коронавируса по свету, желим да будем плаћен за оно што волим да радим... 

Само, никако по цену туђег здравља. Нипошто да, неко-тамо-негде, долази кући и размишља да ли је донео болест у дом, да ли је заразио дете, мајку, брата... 

Као у гладијаторској арени: борци не желе да буду ту, али их нико ништа не пита. Ту су да забаве масу, пруже мало разбибриге својим здрављем и својим телима, на концу, својим животима.

Ко не жели да игра, ко не жели да тренира – нека то не ради. Из било којег разлога. Не треба га осуђивати.

А шта ће радити са својом платом?

Наивно је веровати да ће се свако водити моралом и пратити Фалијев пример, али то је лично. Рђаво је забадати нос у туђ новчаник и туђу спаваћу собу. 

Ја сам расположен, па по цену да не радим оно што волим, да сачекам и да их видим насмејане на терену, уз аплаузе и грају са трибина, без маске и некакве "корона прославе"...

Верујем да многи нису. Али, опет наивно, ваља кренути од себе. 

Уосталом, фудбал без навијача на трибинама је, као што је рекао Луис Енрике, тужнији од плесања са рођеном сестром.