Шта ја знам о фудбалу, шта муж зна о кувању и друга открића карантина

Кад си млад, нестрпљиво чекаш живот и „цео свет је твој“. Из неког ултралибералног крила, касније током живота, када дођу деца, породица и нека озбиљнија времена, окрећеш се све више и више ка конзервативнијим схватањима. Наравно, има изузетака. Нисам та. 

Кад си здрав – недовољно цениш то што ти „не фали ништа“.

Кад си слободан – не размишљаш о било каквој верзији живота „у четири зида“.

Кад можеш да бираш – као да не постоје они који имају само један, или ниједан избор. У сваком смислу.

Имао па немао…

У „специјалним околностима“ свашта се научи, па чак и оно што смо мислили да смо знали.

Поменути бака и дека, који су преживели ратове, санкције, разна бомбардовања и селидбе, нису више ту, али били су у праву – да смо живи и здрави па све остало.

Актуелне „специјалне околности“ осим оног „Полудећу, не могу више“, и релативно недовитљивих тазе пошалица на рачун мужева који „јадни“ морају да проведу дане и дане, ноћи и ноћи, само са својим супругама – могу да донесу штошта доброг и вредног.

Супруга из „вицева из доба короне“ сада може постати на пример нова „Лига шампиона“. Није лоше ни да је понудите пивом као ортака из краја. Можда се изненадите кад чујете шта све зна о фудбалу.

Мужа који вам, више-мање успешно, са великим жаром помаже у кухињи, јер природа његовог посла није таква да може да ради од куће, сада имате времена да мало детаљније посматрате, и схватите како му нове седе (управо сте их приметили) „баш добро стоје“.

Чули смо савете психолога и психијатара да је добро вежбати, задржати уобичајену рутину, бити активан, макар у кућним пословима, бавити се хобијем, или на пример онлајн учити плес, језике...

Ја и други, остали

Осим што смо током вишенедељног седења код куће могли да радимо на себи, могли смо још нешто – „да порадимо на другима“. На располагању су цимери, брат, сестра, родитељи, комшија с којим смо само на „добар дан“… Carpe diem!

Могли смо, а још можемо, да се дубље загледамо у очи свог детета, да натенане посматрамо његов ход, начин како држи оловку, осмех док се гледа у огледалу… 

Да опуштено радимо са њим домаћи и присећамо се операција са разломцима и геометрије. Без журбе… Да читамо заједно лектиру. Да заједно радимо вежбе из физичког које гледамо са екрана.

Да бројимо минуте до краја полицијског часа и заједно истрчимо да шетамо пса. А кад се вратимо, да очешљамо заједно љубимца, опет натенане. Без брзопотезних успутних четкања…

Наравно, и да рибицама коначно најдетаљније очистимо, и с мераком, украсимо акваријум. Мој сада блиста као никад пре! Исто као и пас! 

Могли смо, а још можемо, да са дететом разговарамо о ономе за шта слабо нађемо времена или мислимо да је „потпуно неважно јер имам да перем судове и да се спремам за посао, а ни ручак нисам запржила“. На пример, о томе која другарица мисли да има најсјајнију косу у разреду, и о оној што мисли да, пошто јој тата ради у Америци, може једног дана да „купи пола кућа у нашој улици“.

Онда кажете свом детету да има најлепше очи. Не у разреду, него на свету. И посматрате како те очи потом заблистају, зацакле. И приметите (нисте раније) да је она смеђа туфница на левој зеници постала јаснија.

Ту је и, никад истрошено и никад довољно – „Волим те“.

Могли смо, а још можемо, заједно да се смејемо, и да плачемо.

И да причамо, иако је можда још рано, о неком факултету у далеком, великом граду, или макар о сређивању поткровља викендице. Још га нисам опремила онако како сам као мала замишљала. Нек је здравља…