Отворено писмо лопти: Свима нам недостајеш и брзо нам се врати

Многима од нас који смо са лоптом одрасли и без ње нисмо могли да замислимо ниједан период досадашњег живота, па на крају крајева и којима је лопта на овај или онај начин професија, најгори кошмар претворио се у јаву.

За некога је уместо удара метеора, бачених бомби или појаве зомбија, апокалиптично стање оно у којем нема спорта. Тешко је тек тако одбацити можда и највећу љубав у животу и опростити се, не знајући када ћете је поново видети.

Мора се признати да се спортска јавност максимално труди како би мозак спортом ипак окупирала.

Популарни су постали преноси фудбала у Никарагви или Белорусији, интернет је показао да може послужити и као фантастична ствар за портал у виртуелну стварност. Да осим озлоглашених видео-игрица, може послужити за читање књиге, гледање филма, серије, представе, разгледавање музеја, учење језика, ма свега што вам може пасти на памет.

Телевизије су се потрудиле да нам врате осмехе на лице и мир у глави приказивањем од раније извајаних победа и историјских успеха омиљених клубова или репрезентације, да нам на најбољи начин заварају глад и попуне велику рупу.

Друштвене мреже и све њене карактеристике, поред гомиле бескорисности, напокон су добиле смисао, па смо тако сви покушали да пимплујемо тоалет-папир, саставимо нашу иделану петорку или најбољих 11 играча, или послушамо неколико секунди, минута или сати интервјуа омиљеног спортисте.

Ипак, Вишаја лига Белорусије, хрпа одгледаних утакмица које памтим у детаљ, сати и сати веома сличних питања и одговора у интервјуима разних спортиста, не могу заменити оно што носи жива утакмица и дешавања око ње.

Све наведено служи само као нека пилула која даје плацебо ефекат да је све у реду, када није.

Не може се ништа надметати са неизвесношћу тројке у последњој секунди за победу, један на један ситуације нападача и голмана у судијској надокнади времена, тај-брејка петог сета, последњег поена, гола, тачдауна...

Када ми ни све утакмице, виртуелне симулације, интервјуи, представе, филмови, серије и књиге нису довољно одвукле пажњу од спорта, препуштен сам да га упражњавам колико могу.

Не желим да ликујем или се подсмевам, али не бих био у кожи свих вас који немате двориште у овим временима.

Ја сам своје претворио у спортски полигон. Мали голови постављени су на, попут на Ноу кампу ошишану траву, официјална лопта Лиге шампиона и химна тог такмичења обавезни су током надметања са млађим генерацијама у породици.

С друге стране, дотерани су и у рад пуштени сада већ давно заборављени кош, табла и мрежица, па уз малу помоћ кућног љубимца, неизбежни бивају сати и сати шутерског тренинга.
Гаража је уместо аутомобила угостила сто за стони тенис, док се у ентеријеру напокон раде оне пречесто одлагане вежбе.

Дефинитивно нас је коронавирус избацио из свакодневице, уобичајене рутине, убацио у зону много мањег комфора и сигурности, али нас је такође избацио из пречесто монотоне, једноличне данашњице, препуне бројних лоших навика и одлука.

Далеко од тога да на тренутну ситуацију у свету треба гледати као на нешто добро, али да је успела да нас покрене, многим стварима научи и припреми за убудуће, то морамо признати.

Научили смо да боље упознамо себе и наше ближње, да будемо одговорни и водимо бригу о нама, па самим тим и другима и можда и оно најважније, да научимо да ценимо и поштујемо то што имамо, јер никада не знамо када нам може бити одузето.

Што се тиче спорта, ако до сада то нисмо знали, научили смо да без њега не можемо. Од нас обичних заљубљеника, па чак до бизнисмена и светских лидера. Спортисти су још једном доказали да поседују велико срце, па смо могли видети њихове донације и помоћи разне врсте, онима којима је она била неопходна.

Спорт нас кроз своју историју учи да не постоји немогуће и да је сваки противник победив, да Давид има шансе против Голијата, само уколико се не предаје. Поучени тим лекцијама, издржимо још мало, како би нам се он што пре вратио и како бисмо му се прописно захвалили.