Неће ме з… нешто велико 0.0001 милиметар!

Како је дошло до тога да постанемо хомо-конформисти? Жеља за лагодним животом без напора новијег је датума и није старија од сто седамдесет година. Конформизам без икакве сумње иде подруку са грађанским животом, то јест са успоном самосвесног грађанина, а о њему не можемо говорити пре 1848. године.

Још у Бахово време, дакле око век раније, било је саморазумљиво да се тешко живи. У опис Бахових послова није било само свирање недељом за време службе, већ и одржавање оргуља, чишћење цркве и поправка црквеног крова када прокишњава и за све те послове, навећи међу барокним музичарима није имао никаквог помоћника, осим у својим стасалијим синовима.

То како је Имануел Кант живео у Кенигзбергу и колико је времена провео у трагању за правом домаћицом, граничи се с иронијом, јер се број писама у којима се вајка на разне лоше помоћнице такмичи с бројем страница које је написао у својим краћим филозофским списима. 

Али, онда је све почело да се мења. Град је направио грађане, па дендије, па авантуристе, па бонвиване. С краја 19. века било је нормално да сваки господинчић има слугу. Слуга је радио све уместо њега: облачио га, носио кофере на путовањима (који су били велики као ормани и гурали се на точковима), односио посетнице госпођама из виђених кућа, носио веш на прање и ко зна шта још.

У то време живело се махом у хотелима који су били врло јефтини. У хотелу није било воде, те је свако једном дневно имао на располагању један порцелански лавор напуњен водом у коју су била потопљене мирисне травке за дезинфекцију. Том водом требало је ујутру да се: умије, обрије и запере отпола и допола. Па ипак, ово се сматрало врхунцем конформизма.

Мало касније, на почетку 20. века, људи су и даље живели у изнајмљеним пансионима.

Пијаниста Артур Рубинштајн сведочи да су у време његове младости у то доба, на највећем гласу били пансиони са звонцетом које је омогућавало да се из кревета позове послуга која би доносила доручак, односила ноћну посуди (ноша за одрасле са поклопцем у коју се током ноћи вршила нужда) и скупљала веш за прање.

Још коју деценију касније, конформизам је био један од најозлоглашенијих разлога за смрт више десетина хиљада Јевреја у концентрационим логорима. Многи од њих, наиме, били су навикнути на лагодан живот у градовима Немачке. Предуго су оклевали да напусте своје удобне станове, нису могли да замисле како ће се њихова деца школовати на другом језику осим на немачком, просто су волели паркове Дрездена и улице Берлина. Ове мале навике дуго су их држале у уверењу да се ништа страшно неће десити, јер је то немогуће пошто би и починиоци морали да се одрекну свог конформизма, кад би се одлучили на масовне прогоне и затварања...

Шта се потом десило, знамо. Починиоци су се одрекли свог конформизма и убили милионе, међу њима и много оних који нису могли да замисле живот изван свог конформистичког окружења.

Тако је до данас. У односу на скрушене примере 19. и 20. века, конформизам 21. века је досегао епске размере. Све нам је у телефону, све нам је у аутомобилу...

Деца у америчким школама не тако давно су добила задатак да нацртају воће и половина њих нацртала је лубенице у троугластим црвеним кришкама са семенкама, јер су их само тако виђала.

Недавно је у ово епидемијско време кренуо виц који каже: изгледа де ће пандемија променити све у нашим навикама; мораћемо сви да постанемо ловци, а ја чак и не знам где је станиште ћевапчића!

Највећим савезником епидемије тако се показује управо конформизам. Неће ме з... нешто велико 0.0001 милиметар! Ако се за италијанску епидемију може највероватније оптужити текстилна индустрија, онда се за њено преношење у Аустрију и Швајцарску не може ништа друго окривити до конформистичко скијање богатих скијаша из епицентра европске епидемије на најлепшим снежним падинама Алпа...

Терамо даље: последње чега ћемо се одрећи су наше мале навике, али ако узмемо у обзир да нас је овоме научило барем шест генерација предака, онда проблем и није за занемаривање.