Здрава школа у време пандемије

"У времену промена, они који стално уче преузимају ову планету, док они који су завршили са учењем остају лепо обучени да се баве светом који више не постоји." Ерик Хофер

Причам са једним Енглезом о "целоживотном учењу". Кованица јесте дословно преведена са енглеског и звучи ми рогобатно.

Он прича, ја гледам његову укочену горњу усну, чекам да удахне, па му кажем да наш народ има две мудре изреке на ту тему, а обе датирају од памтивека:

"Нико се није научен родио. Човек се учи док је жив."

Дакле, није нам баш неопходна америчка дефиниција овог термина из далеке '93, мада може да помогне.

Обе наше изреке су настале у време када је већина била неписмена. Ево, описменили смо се, па и компјутерска писменост нам иде све боље.

У овој пандемији учимо сви: деца, наставници, родитељи. Сада када смо сви код куће, идеална је прилика да се ово просветно тројство, комуникација између деце, родитеља и наставника, доведе на виши ниво, где му је и место.

Будући да без квалитетног образовања нема бољитка нашој малој земљи великих људи.

Било би дивно да сваки родитељ може своме детету да приушти компјутер. Било би феноменално да послодавац може сваком запосленом у просвети да обезбеди лаптоп.

Било би друштвено одговорно са наше стране да деци којој родитељи не могу да купе компјутер то надоместе град, општина, донатори, тајкуни, ко год.

Јер, ово је 21.век.

Виртуелна настава преко телевизије је одличан први корак. У Србији има деце која немају код куће ни интернет ни компјутер. Надајмо се да већина и даље има телевизоре.

Снимљени часови који се емитују преко РТС-а и вебпортала су одличан пример супституције у САМР моделу (супституција, аугументација, модификација, редефиниција).

Модел је важан јер дефинише како компјутерска технологија може да унапреди процес учења и извођења наставе.

Такође нам показује и пут по коме наше образовање треба да ходи и када нема пандемије. 

Наставници се по правилу добро прилагођавају променама. И довијају.

Користе паметне телефоне, компјутере. Шаљу мејлом домаће, прослеђују линкове, комуницирају са ђацима преко вајбера, вотсапа. Имају видео састанке са појединачним ђацима или групама преко зума, чета, мита, хенгаута. Ђаци виртуелно присуствују преко својих телефона, таблета, ко шта има, добијају оцене.

Родитељи слушају када деца одговарају. Присутни су. Код куће, на часу.

Незаинтересовани родитељи постају битан део образовања своје деце. Неки по први пут помажу око домаћих. Неки сада тек имају времена да се баве својом децом. Неки се не сналазе.

Било би лепо када би нам неко рекао да су наставници имали организоване обуке у вези виртуелне наставе пре пандемије. Они који су имали ту срећу, сигурно се лакше прилагођавају новом типу наставе.

Или да чујемо да се сада организује онлајн обука или подршка наставницима. Ово је време бесплатних вебинара, где наставници могу да се усавршавају код куће, сходно својим потребама.

Јер у данашње време компјутерске писмености требало би да сви наставници знају како различите апликације могу да олакшају процес виртуелног учења у чијем центру треба да буде ученик, а не наставник. 

Наши програмери би могли да у разговору са учитељима и наставницима направе онлајн платформу  по мери и потреби наших основаца. И млађих и старијих.

Ученици би то сигурно волели. Ђаке у основној школи можемо да научимо да безбедно истражују по нету. Могу да праве своје сајтове користећи различите апликације (Google site, Venngage) на тему било које наставне јединице.

Могу да праве своје презентације помоћу слајдова, power point-а, постере преко Canve, могу да раде у виртуелним групама, могу да сниме, монтирају и пошаљу наставнику свој пројекат. Могу да доведу своје учење на нови ниво.

Наставник може да уз помоћ апликације састави и пошаље ђацима онлајн тест, да преко гугл документа коментарише писане радове, даје упутства, учествује у целом процесу писања. Употреба технологије може да мотивише децу да раде више и боље, а наставницима да олакша и освежи посао који воле. 

Свет је отишао далеко, далеко од времена када смо налив-пером писали писмене задатке док је срце лупало у страху да стигнемо све у тих 45 минута. Јер писање је процес који се учи. Као и све друго. 

Ученик може да добије повратну информацију од свога наставника, својих другова, свакога са ким подели свој документ. У том процесу он преузима одговорност за своје учење, наставник је ту да усмери и охрабри, а родитељ да подржи. Комуникација се убрзава, а резултати бивају све бољи.

Технологија омогућава и сарадњу између наставника. Олакшава трансдисциплинарно планирање. И оно у зборници, и виртуелно, на исти начин. Све у циљу бољег учења и успеха наших ђака.

Наставницима треба омогућити стална и бесплатна усавршавања. Охрабрити их да уче једни од других. Сасвим је нормално да о технологији уче и од својих ученика. И од своје деце код куће.

За почетак да разумеју да је компјутерима место на свим часовима, а не у само једној учионици која је на располагању целој школи. 

Дакле, човек се учи док је жив. На наставницима је да га упуте како да му цео живот буде леп. Као ђачко доба, рекао би Бранко Радичевић.