Ма какав Нострадамус, Паскал је предвидео све ово пре четири века

Да ли је наш највећи проблем што не можемо да седимо мирно у кући? И шта смо спремни да истрпимо да бисмо из самоизолације побегли?

Седећи тако у стану размишљам о вирусу, апелима епидемиолога да останемо код куће, пооштравању мера и казни, а кроз прозор видим људе. Шетају. Наша свест, упркос ужасним призорима из болница широм света, и даље не добацује до суштинске спознаје озбиљности проблема.

Одзвања ми мисао великог Паскала:

"Све људско зло потиче из једног узрока - човекове немогућности да с миром седи у кући.”

Па спонтано на ту мисао надовежем и да „Није потребно да се цео свемир наоружа да би човека смрвио: маглица, капљица воде, довољна је да он буде уништен” (Б. Паскал, Мисли, Мисао 347).

Паскал засигурно није могао да предвиди баш ову капљицу вируса САРС-Ков-2 четири века после њега, али извесно је да баш та капљица означава почетак једног новог доба.

"Човек је само трска, али трска која мисли", писао је Паскал.

Способност да људи седе и размишљају могла би се сматрати једном од постулата које нас дефинишу. Тако планирамо будућност, сећамо се прошлости, без мисли нема напретка.

И тако, седећи с миром и размишљајући о овоме што нас је снашло, сетим се занимљиве студије из 2014, коју су радили научници са Харварда и Универзитета у Вирџинији, а упамтила сам је тако што ме је подсетила на виц који се на Балкану нашироко препричавао. Један од оних о Муји и Хаси.

Наиме, доказали су да је просечном човеку готово немогуће да са миром седи и размишља. И ако је веровати студији (а ограђујем се јер не знам ко ју је наручио и платио), експеримент је доказао да би већина испитаника радије пристала на благи електрошок него да у миру седи и мисли.

Експеримент је био једноставан: ставили су групу људи у празну собу, и тражили од њих да 15 минута не раде баш ништа. По истеку времена питали су их да ли су уживали. Пола њих је одговорило негативно. И премда их наизглед ништа није ометало, људима је било тешко да се концентришу, мисли су им врлудале мимо воље и контроле.

У нади да ће добити боље резултате, тражили су од исте групе да понове експеримент код куће. Испоставило се да им је то пријало још мање, па је трећина признала да су варали гледајући у телефоне и претражујући интернет. И даље, већина је сведочила да више ужива у гугловању, мејловима и порукама, него у размишљању о конкретној животној ствари.

У следећој фази питали су људе да ли би платили да не добију електрични шок.

Одговор већине је био позитиван.

Сад иде најинтересантнији део: после 15 минута поновног смарања у празној соби, две трећине мушких испитаника се предомислило.

Претпостављам да су рачунали са тим да неће бити ништа страшно, јер су део бенигног експеримента.

Тек четвртина жена је пристала на то. Вероватно се електрошок сводио на електричну стимулацију мишића, сличну оној коју бисмо платили физиотерапеуту да нас ослободи бола у неком мишићу.

Дакле, зашто је просечном човеку толико страшно да седи и размишља?

Ја бих рекла да тај парадокс иде уз чињеницу да смо људи. Не бисмо били ту где јесмо да нисмо од акције, да нема радозналости упркос забранама (од Евиног праисконског греха надаље). Али зато постоји и казна.

Страшни суд или прекршајни, онлајн. Или оба.

Еволуција нас је нагнала да стално тражимо нешто ново. Наши преци нису седели с миром, већ су гледали хоризонт у страху од непријатеља, или ловећи дивљач.

Такође, људима је мање досадно ако имају бар прозор кроз који могу да гледају, или терасу на коју могу да изађу. А тек срећници који имају башту…

Одсуство спољашњих визуелних стимуланса, као у случају када људи треба да остану код куће и размишљају, код неких враћа осећај праисконске рањивости и страх да ће нешто у спољњем свету да им промакне и тиме им угрози безбедност.

Зато наши паметни телефони и гугловање дају илузију да смо у току, и да стално проверавамо како стоје ствари.

Дају нам сигурност.

Та потреба је наш праисконски нагон који за последицу има све слабији фокус, све краћу пажњу, и остало што иде у том пакету.

Тако да за неко време нема нам друге, него да читамо што више, комуницирамо што боље, и привремено прихватимо виртуелни свет како бисмо преживели ову злу капљицу и могли да уживамо у благодетима спољног света.

Искрено, ја сам у овој ситуацији живнула. Волим своју кућу. Дан ми је кратак. Успоставила сам везу са собом из времена које је давно прошло и коме од суманутог дневног темпа нисам могла ни да свратим у госте, накратко.

Сада стижем да радим скоро све што нисам док сам трошила време у превозу и канцеларији, и смождена стизала кући да урадим макар минимум онога што кућа и најмилији очекују.

Извући оно најбоље из сваке ситуације је вештина која се стиче. Процес размишљања мојој генерацији је био спонтан, данас га деца уче у школи. Ако имају среће да са њима раде наставници који знају колико је то важно.

„Мисао је наша снага, надмоћ, победа. Радимо, дакле, да добро мислимо, у томе је морални принцип” (Паскал).

А само ће нам добра мисао помоћи да опстанемо тако што ћемо остати код куће.

И победимо злу капљицу која од новембра 2019. мучи човечанство.  

Број коментара 8

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

среда, 27. новембар 2024.
8° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње