Заразне болести које су опеване у литератури

Да почнем поиздаље. Увек сам се питао зашто неко жели да постане лекар инфектолог. Учиш пет година основне студије, а онда се још ко зна колико специјализујеш за борбу са невидљивим непријатељем. Ових дана, као и током последње епидемије САРС-а, добијам одговор. Инфектолози годинама лече пролив и бенигни осип, да би онда на сваких седам или осам година били суочени са озбиљном пандемијом, када постају богови. 

Слично су се ваљда осећали и писци који су, макар на тренутак, постајали богови на својим страницама. Ко је све писао о инфективним болестима?

Да кренемо од најпознатијег случаја. Томас Ман 1912. године штампа кратки роман "Смрт у Венецији". Роман је уистину философски, потом психолошки, након тога хомо-еманципаторски, али важну везивну улогу у последњим данима минхенског филозофа Густава фон Ашенбаха, јунака романа, који на Лиду у Венецији, упознаје прелепог Тађа игра - колера Ел тор.

Она се, каже Ман, краванским путевима преноси у Европу и ту, на улицама нестварног воденог града, хвата у мрежу и односи у смрт и једног збуњеног хомосексуалца који схвата да је сусрет са лепотом коју не може имати, важнији од свих сазнања до којих је стигао учењем и умовањем.

Камијев роман "Куга" (1947) дешава се у алжирском граду Орану. Био сам, стицајем околности, у том граду који има 340 дана сунца и где сезона купања траје преко 200 дана. Мирно медитеранско месташце, никад човек не би казао да се ту запатила Камијева литерарна куга.

"Куга" је пре свега егзистенцијалистички роман у којем се опака болест појављује да би показала какав су заправо пакао други и колико човек може бити звер у околностима у којима спашава само голи живот.

Маркесов роман "Љубав у доба колере" (1985) заправо је мелодрама где колера у амазонском приобаљу игра тек мотивску улогу. Историја љубави Фермине Дасе и Флорентина Арисе, у окружењу једног лучког града, која траје дуже од педесет година, остварује се тек у позној старости ово двоје на једном од пароброда богатог Арисе.

Али, не морате бити на страницама књига бити изложени само микроорганизмима. Можете бити заражени и - слепилом. Заплет у роману Жозеа Сарамага "Слепило" (1995) започиње изненадном појавом епидемије слепила. Становници једне убоге земљице једноствано губе вид. Фантастична идеја - штета што нисам ја написао.

Ослепели јунаци суочени су у роману најпре са суровом друштвеном стигматизацијом и изолацијом, да би потом и њихова хуманост унутар комуне ослепелих била стављена на тешку пробу. Роман "Слепило", као и Камијева "Куга" је у основи антиутопијски роман, који не верује људском роду и његовом духу.

Ако се пак склонији Коховом бацилу и некаквој нади за човечанство, за вас је "Чаробни брег" (1924), споменутог енциклопедисте Томаса Мана, који вам говори како да се заразите литерарном туберкулозом.

Радња је смештена у санаторијум Бергхоф, покрај Давоса у Швајцарској, у годинама пред Први светски рат. Радња романа прати главног јунака Ханса Касторпа у санаторијуму. Шта производи језу у овом роману? Јунак најпре долази у краткотрајну посету болесном рођаку. Он је у том тренутку здрав. Задржава се, међутим, у Бергхофу и ту сазнаје да је од почетка он сам био туберкулозан и да му предстоји дуготрајно лечење...

И ту се негде круг заразних болести описан у познатим књижевним делима завршава. Оно што упада у очи јесте и то да у српској књижевности има практично само једно дело које је познатије, а да се бави тематиком инфективних болести - то је Пекићево "Беснило".

Писци изгледа ипак нерадо узимају на себе маске инфективних богова. Да се вратимо светској литератури. Ако вам је још о куги, односно о "црвеној смрти", треба свакако да се кугом "заразите" на класичним страницама Едгара Алана Поа у приповеци "Маска црвене смрти" (1842), која говори о ароганцији чувеног господара Проспера који се пред кугом затвара у свој замак са сто здравих и лепих великаша и организује забаву под маскама. На забави се појављује незнанац коме је лице покривено црвеном маском смрти... Легендарно!

Можда нешто о куги сазнате и из Бокачовог "Декамерона" (1353), иако је куга овде само оквир за затварање седам девојака и три младића у цркву Свете Марије Новеле и њихово ласцивно причање прича током десет дана.

Занимљиво је да многе заразне болести које су итекако харале Европом немају свог достојног репрезента у књижевности. Сифилис је много више инспирисао сликаре него писце, те би овој болести, од познатијих дела, могла бити посвећена само Китсова поема "Немилосрдна лепотица" (1819).

Ни новије болести попут САРС-а, птичијег грипа, или садашњег корона вируса још нису опеване у литератури. Ето прилике за вас. Обратите само пажњу да не будете мањи од Поа, Мана, Бокача, Камија, Сарамага или Маркеса.