Нигде није лепо као у свом дому, каже вам избеглица

Грађевинце већ "увозимо" из Индије и Турске, нема довољно возача па се превозници "довијају" тако што ангажују и пензионере, занатлије су постале реткост, димничари права егзотика, а највећи страх код сваког од нас изазивају вести о недостатку лекара и медицинских сестара.

Све ово посебно тешко погађа мање средине у којима постаје све теже живети без најосновнијих услуга.

Размишљам колико су се ствари промениле...

Оних "несрећних деведесетих" било је потпуно обрнуто! Није било посла, али је радника било колико хоћеш (и то углавном незапослених)!

Под ударом санкција, велике фирме рушиле су се као куле од карата, људи су буквално преко ноћи остајали без посла, а стотине хиљада избеглица које су стигле у Србију из Хрватске и Босне довеле су ситуацију до усијања.

Сећам се врло добро тих година и очаја у којем су живеле бројне породице, па и моја (избегличка).

Увек ме поново заболи кад помислим на родитеље који су тада имали мање година него ја сада, а већ су изгубили све што су створили у животу.

Сталан и иоле нормалан посао за њих је био "мисаона именица" иако су имали сасвим солидне квалификације. Радили су, наравно, оно што се нудило – тешке и слабо плаћене послове.

Сећам се младића, али и старијих људи у излизаним маскирним панталонама и јакнама који су тада радили на градилиштима. Не, нису били љубитељи тог "милитари фазона" већ је то било једино што су имали од гардеробе. Ноћу се прало и сушило, а дању натапало знојем!

Отпуштени радници, стручњаци, универзитетски професори радили су по продавницама, кафићима, бувљацима, као ноћни чувари или таксисти.

Газде нису имале проблем да нађу раднике, било их је на стотине, хиљаде за свако радно место, а њихово је било само да смисле најбољи начин да их искористе и, врло често, понизе!

Живело се тако, тачније, животарило – пар година!

Пале су и оне страшне санкције, окончали ратови, преживели смо и бомбардовање! Чинило се да, упркос свему, долазе бољи дани! И дошли су, али нису били баш толико добри колико смо се надали!

Политичке промене с почетка новог миленијума, нису, нажалост, оправдале поверење које су им дали милиони намучених грађана. Почетни ентузијазам угасиле су спорне приватизације , а нови слој богаташа (тзв. тајкуна) почео је да одређује правац којим иде држава, привреда, политика.

Истовремено, а баш под утицајем свега о чему сам претходно писала, мењало се и тржиште радне снаге.

Прво су масовно почеле да одлазе избеглице са исељеничким визама у џепу и надом да ће негде преко океана коначно пронаћи мир и поново изградити живот.

Како су се отварале границе и укидале визе, годинама понижени радници, стручњаци чије знање изгледа никоме није било потребно, млади људи пуни жеље за бољим животом, почели су да одлазе....

Испрва стидљиво, уз доста чекања и папирологије, а данас масовно и без много муке одлазе нам грађевинци, занатлије, возачи, доктори...

Сада већ готово три деценије пропадања, уздизања, промена, политичких и разних других потреса, узима данак – онај најтежи, у људима који се вероватно никада неће вратити.

И, иако већина њих каже да одлазе због новца и боље плаћених послова, сигурна сам да у позадини стоје и неки други разлози. Доста им је, а и свима нама који остајемо, живота оптерећеног неизвесношћу, желе да живе једноставно, да осећају и виде да у друштву све функционише како треба и да је њихово само да раде и плаћају порез.

Е баш таквог живота, нажалост, нема на овом нашем Балкану већ дуго, а тешко да ће се ствари ускоро значајно променити набоље. Хрватска, која је у међувремену постала чланица Европске уније (и тако достигла оно чему и ми годинама тежимо), најбољи је пример да релативно добар стандард и позиција земље, нису довољни разлози да људи остану. Напротив, наши суседи суочавају се са још драстичнијим последицама "одлива" становништва.

Некако страхујем да ли ће до нашег уласка (ако до њега икада и дође) у Унију ико остати овде!

Решење не видим, а бојим се да га не виде ни много паметнији, ни много моћнији од мене.

Остаје нам једино да покушамо, сви заједно, да стварамо боље, хуманије и богатије друштво и да нађемо у себи бар мало љубави према сопственој земљи.

Знам да ово последње мало значи онима који у овом тренутку размишљају како да преживе и нахране себе и породицу, али нигде, ипак, није лепо као у свом дому, у својој земљи.

Верујте кад вам то каже једна избеглица!