Хранитељке великог срца

Обе "газе" десету деценију (надам се да су још живе), а, иако различитог порекла и судбина, спојила их је несебична љубав према деци и једно село надомак Велике Плане у којем су обе биле дошљакиње.

Катарина, рођена у Окучанима (Хрватска), преживела је логоре Јасеновац и Битерфелд, а после рата се удала за Матеју из Милошевца.

Кад су схватили да, због тортуре коју је преживела, не може да постане мајка, она и супруг решили су да буду хранитељи.

Кроз њихов дом наредних неколико деценија прошло је више од двадесеторо деце и свако је оставило траг у Катаринином срцу.

Бранка Филиповић стигла је у Милошевац из Београда, као сироче од две године.

Расла је у хранитељској породици, а касније се удала и родила троје деце.

То је, међутим, није спречило да врата свог дома, као хранитељка, отвори за чак четрдесет дечака .

Бринула је о њима као мајка, а њене старачке дане олакшао је један Горан који се као одрастао човек вратио у хранитељски дом.

Питам се како су изгледали обични дани у овим породицама. Колико је само љубави, стрпљења, одрицања, муке било потребно да се "подигну" сва та деца?! Колико су пелена опрале руке ових жена, колико су доручака, ручака и вечера спремиле, колико су пута изнова са децом писале прва слова и бројеве, колико су им пута скидале температуру, брисале сузе и успављивале их.

У свим прилозима који су пре две године о њима објављени, а које сам пажљиво пратила, ове две жене нису се ниједном пожалиле.

Нису говориле о томе колико су се жртвовале и чега су морале да се одрекну да би биле мајке и својој и туђој деци.

Суза и сасвим јасан бол на њиховим лицима могли су да се виде само кад су се сећале растанака. А било их је много, превише за један људски живот.

Знале су шта значи хранитељство и каква су правила, али ипак је болело кад су деца одлазила.

Неки су као пунолетни људи кретали у нови живот, неке су усвајали, поједини су се враћали у дом, а неки у породице из којих су потекли.

Чини се да је Бранку и Катарину ипак највише погађало кад су "њихову" децу враћали биолошким родитељима због чијег немара, злостављања или неодговорности су се и нашла у хранитељским породицама.

Е ту долазимо до "мајке" из Алибунара!

Питам се шта ће бити са њеном децом.

Да ли ће некоме пасти на памет да их за пар месеци, кад се "слегне" прашина и медији забораве на овај случај, врати жени која не заслужује да се зове МАЈКА?! Не би било први пут!

Нажалост, много је примера који су показали да систем није добро реаговао и да су они, чији је посао да брину о добробити деце, правили кобне пропусте.

Тешко ми је и да се сећам свих примера за које сам чула или сам о њима, као новинар, извештавала.

О подобности да буде родитељ у случају жене која је могла да остави шесторо деце од којих најмање још увек носи пелене, не може се никад више говорити.

Једина брига надлежних морало би да буде дете које ће тек да роди јер, колико сам схватила, поново је трудна.

Нико јој, наравно, не може забранити да рађа, али родитељско право таква особа више не може да има.

Можда не можемо да мењамо појединца, његов ментални склоп, погледе на живот и морал, али, као цивилизовано друштво, морамо да заштитимо недужне, немоћне и рањиве.

Деца из Алибунара заслужују бољи живот и и надам се да их негде чека неко попут Катарине и Бранке.

Неко ко ће их волети несебично, без задршке и без разлога... само зато што је такав човек!