Владимир Крањчевић – српски диригент из Загреба

Крањчевић је био посебна појава не само у музичком животу Загреба, већ и Београда. Овог диригента је везивало с Београдом не само то што је био ученик Војислава Илића, већ и чињеница да је деценијама наступе делио између три града Београда, Љубљане и Загреба.

Нема ваљда никог у Хрватској ко се икако бавио музиком a да му Владимир Крањчевић није био учитељ. Једне вечери у Вараждину седели смо за вечером, а из суседне сале допирао је глас певача који је певао народњаке на неком весељу.

Када је музика која је парала уши мало утихнула, дошао је конобар и рекао: "Госпо'н Крањчевићу, поздравља вас наш певач Кићо из суседне сале и каже да се сећа година кад сте му били професор." Крањчевић је одвратио: "Поздравите и ви Кића, али му кажите да не дође да пјева овдје."

Такав је био Крањчевић. Био је и као човек и као уметник толико доминантан да код њега није било говора о несигурности, или суревњивости. С музичарима је радио тако што их је стално грдио и исправљао у ономе што греше, али то је било зачињено с толико хумора, да нико није помислио да се Владине пробе икада претварају мучење за музичаре. 

Крањчевић је и по свему другом био прави диригент. Напола музичар, напола народни трибун. Умео је да прича с оркестром шаљиве приче, али је спремање концерта на крају био прецизан и јасан музичарски посао.

Био је од оне врсте вође оркестра који до детаља зна технику свирања сваког инструмента и проблеме с којима се музичар сусреће при свирању, нарочито музике савремених композитора, те је знао говорити: "А што вам ја могу: сувремена глазба тражи од вас и ломит' прсте. То вам је некаква врста свете жртве".

Још нешто важно одређивало је његову личност. Владимир Крањчевић је био католик изнад свега, али пре од врсте фрањевца него језуите.

Блиска његовом срцу била је духовна и певана музика. Оставио је велики број снимака реквијема на трајним снимцима Хрватске радио-телевизије (међу њима се нарочито истиче маестрално дириговање Керубинијевог Реквијема и Бахових кантата), али - ово је податак који може изненадити - не мање снимака православне духовне музике на трајним снимцима Радио-телевизије Србије (међу њима маестрално Страсну седмицу и Литургију светог Јована Златоустог нашег Мокрањца).

Није било давно када је позиван с наше телевизије до допуни колекцију трајних видео-снимака наших духовних композиција, што је он и учинио. Ово само по себи значи да је маестро Крањчевић одржао мноштво концерата у Београду.

Ипак, не довољно у последње време када су га ускогрудост и затвореност у сопствене атаре, спречавали да чешће диригује код нас.

Оно што се догодило на крају његове каријере не иде нам на част. У осамдесетој години, пре две године, маестро Крањчевић опростио се од дириговања великим концертима у Загребу и Љубљани, али не и у Београду. Зашто? То сигурно зна неко боље од писца овог текста.

"Диригент је, де факто, један диктатор у најплеменитијем смислу те ријечи." - говорио је Крањчевић у емисији Маестро, и тиме изгледа одредио и своју позицију пред оркестром и списак својих артистичких опонената.