Ко се опробао у комедији, зна шта је трагедија

Много пута био сам на пробама у друштву забавних глумаца који су по први пут читали смешну сцену. Смех је одјекивао салом за пробе и сви су се растајали насмејани, уверени да „имају хит".

Мање је било забавно када су сцену читали по други пут. Трећи пут је то постајало мучење.

Велики део процеса проба је представљао грозничави напор да поново открију шта је то било смешно у првом тренутку.

Могућност да се публика уопште неће смејати постајала је све изгледнија. „Ослањање на глумчев смех је најдаљи домет самообмане," написао је Мос Харт у својим дивним бродвејским мемоарима.

Опредељујући се за „комични залогај", наша позоришта се најчешће задовољавају одвећ малим и сувише лаким.

Безбедна осредњост 

Управници бирају проверене наслове, редитељи препуштају комедиографске текстове забавним глумцима, који се, опет, ослањају на неколико познатих и не претерано инвентивних комичних ефеката, па се око свега много и не труде.

Све остаје на мршавим досеткама, које се не распламсавају у позоришну игру.

Не једном ми се догодило да гледам добре глумце како „гордо посрћу" на представама које не превазилазе забавни ниво и естрадну матрицу.

Они су на сцени чинили много да би оживели текстове који почивају на прозирној и предвидљивој конструкцији и којима недостаје много тога да би били уверљиви.

Међутим, понекад је управо захваљујући глумцима, који су уложили труд да попуне празна места у комаду, могуће лепо провести два часа у позоришту.

Кад гротеска постане фарса 

У својим селекторским трагањима за комедијама гледао сам представе које прате и они гледаоци који не долазе на позоришне премијере, управо они који не осећају обавезу да према свему што виде буду супериорни, хладни и помало надмени.

Желео сам да проверим своје премијерне утиске са гледаоцима од којих зависи живот представе и могао сам да утврдим да поједине представе, с правом, имају сигуран живот.

Опет, дешавало се да, наизглед чврсто постављена премијера, само после неколико репризних извођења промени жанр комада - од гротеске пређе у фарсу и тако изгуби драгоцени смисао.

Међутим, када бих глумцима понекад указивао на потребу да би требало да представу „држе чврсто", помало невино, позивали су се на „живот представе", који се наставља и мимо намере самих аутора.

Таква оправдања ми никада нису била прихватљива. Мера и јасно средиште одувек су били прави коректив.

Комично бомбардовање 

Поједини аутори, у жељи да актуализују свој приступ, уводе елементе који не припадају теми и жанру комада.

Постала је пракса да се на сцени комуницира мобилним телефонима или користе компјутери, чак и када се ради о комадима који су настали у 18. или19. веку.

Међутим, када се у представи комедије појави и возило хитне помоћи, ствар престаје да буде смешна. У једној од таквих „комедија" гледао сам и кадрове НАТО бомбардовања Србије.

Дотадашњи напори глумаца су се расули пред снагом документа који не припадају жанру представе.

Наше позориште пати од недостатка текстова савремених комедија.

Није то, међутим, случај само код нас. У разговорима са колегама и сарадницима из суседних земаља стално се провлачи питање да ли ми имамо неку нову комедију која би била занимљива за репертоаре њихових позоришта.

Насмејте се и ви 

Као неплаћени агент, настојим да пронађем текстове који би могли да пређу границу и проговоре о темама и проблемима који се тичу гледалаца из других култура.

Нисам успевао у томе, јер се скоро свако трагање завршавало на сигурним играчима: Бранислав Нушић и Душан Ковачевић.

Наше позориште понекад пати и од недостатка свежих редитељских идеја. Гледао сам три комедије које је продуктивни редитељ урадио у току једне позоришне сезоне. Текстови су имали комични потенцијал и ансамбле који би тај потенцијал могли да преведу у комичну игру.

Ипак, све је остајало на терену коректног „производа", без супстанце и комичних састојака.

Одсуство интереса да се у комедији преиспита традиција или учита савременост ипак није доминантна црта репертоара комедије на српским сценама.

Видели смо нова читања Стерије, Шекспира, Молијера и Нушића. Резултати су неуједначени, али се показало да се у делима ових писаца налази неисцрпно врело инспирације yа радознале ауторе.

Умирање од смеха 

Викторијански глумац Едмунд Кин је на самртној постељи, кад га је неко упитао како се осећа, рекао: „Умирање је лако, комедија је тешка".

Када радите класично драмско дело (на пример Хамлета), имате неограничено задовољство у откривању онога што зовемо људским судбинама.

Ако се приликом сценског извођења комедије публика не смеје, не можете је оптуживати да није сагледала највише циљеве драме, јер се подразумева да је главни циљ комедије смех.

У најбољим представама комедија се и те како се могу открити људске судбине и тамне стране овог света, као што је то могуће и у представама трагедија. Тако постаје јасно да „трагично" и комедија могу сасвим лепо да се сједине у делу које представља „наш свет".

Да би се то догодило, непходно је да редитељи и глумци пронађу средства којима ће артикулисти класичне и савремене комаде у новом руху и новом духу.

Комедија јесте озбиљан посао. Неке од таквих представа ћемо гледати на Данима комедије.

Аутор је селектор 49. фестивала "Дани комедије"