Из ових разлога се постаје писац

Ипак, да ли је и пре пола века био баш најпожељнији начин да се уђе у књижевност освајањем женских срца? Писати не треба да би се добила нека награда: пољубац, повеља, улица, трг, фонтана...

Упркос томе, нема писца који није сујетан. Пре скоро четири деценије, на проглашењу награде "Меша Селимовић" Слободан Селенић је рекао: "Не знам ниједног писца који није сујетан. Зато бих био неискрен када бих рекао да ми 'Мешина' награда не причињава задовољство."

Данас писци из донекле друкчијих разлога желе да буду аутори књига са њиховим потписом. Најчешћи случај је то што мисле да су водили или воде невероватно занимљив живот.

Шта све не виде адвокати у својој вишедеценијској пракси, идући с рочишта на рочиште, у народу који се суди око њиве, тарабе, свиње, жене, свастике, покопа или венчања. Ко не би помислио да је ово штиво које просто моли да уђе у роман?

Има и писаца који пишу зато да би држали прст у висини и опомињали своје читаоце. Они, попут актуелног добитника НИН-ове награде, Србију представе као лудницу у којој постоје само два позитивна лика, од којих је један очигледно алтер-его самог писца.

Уколико се не препознате у другом, морате одабрати улогу једног од негативца, уз неизречено али довољно јасно питање: "Која је ваша кривица за оно што се дешавало деведесетих?" И додатак: "Само немојте рећи да је нема."

Трећа врста писаца мисле да ће писањем стићи до некакве терапије. Имају трауму одрастања, стасавања, ратовања, мировања, трауме из затвора, трауме из егзила, трауме из унутрашњег егзила, па им се чини ако то све ставе на папир (једна од признатих помоћних терапеутских метода) бол и конфузија ће мало да мину; а није да такву књигу не чека доста читалаца: сви они са сличним траумама.

Четврта врста писаца пише зато да би нешто спасла од заборава. Нема више Чича-Милојеве воденице, речица ни изблиза није чиста и бистра као за њиховог детињства, сточни фонд се преполовио, нико не остаје на селу, па да све не потоне у тупи заборав, хајдемо да напишемо роман у којем ћемо величати породични задружни дух.

Пета врста писаца пише из супротних разлога: да би се нешто управо заборавило. Било је неко тешко стање у којем нису одиграли баш најчистију улогу; они су се, како рече један учесник рата у Босни нашли "усред те ситуације", па су потом пресавили табак и исписали апокрифну историју у којој они низашта нису криви, већ се кривица сваљује на другог, покојног или погинулог. Помало, са далеко крвавијим последицама – све подсећа на сцену у којој дете и мачка стоје крај разбијене тегле с пекмезом, а на мамино питање "Ко је разбио теглу?", дете одговара "Маца".

Има и шеста врста писаца, која у списатељске воде улази зато да би по главама читалаца оперисали као рђави хирурзи. Такви на својим страницама умарају децу, сеју канцере у терминалној фази и ниште и затиру своје јадне јунаке као да су неке експерименталне животиње.

Има и седма и осма и девета врста писаца...

Прави писци, за то време, пишу из само једног разлога: зато што у име многих имају да кажу оно што само они могу да напишу.