Година од смрти човека који се глупости церио у лице

Шта би нам данас рекао Драшко Ређеп? Прошло је свега 365 дана и мало јаче од смрти овог поштоваоца уметности и уметника, а време у којем живимо толико се удаљило од сваког поштовања, сваке саосећајности, и најмање племенитости као да је прошла деценија од пада овог интелектуалног горостаса.

Нема шта, како би рекао Киш: "Какав добро обављен посао, Смрти!"

Шта највише смета у свету без Драшка Ређепа? Нико данас, чини се, не жели било шта да ризикује. Сви волимо највише себе. Хоћемо лагодно да прођемо кроз живот: још једна плата, још један мандат на неком лукративном месту, па онда висока пензија и сто година мирног живота у самоћи...

Лажемо сами себе да имамо некаква уверења. По чему се ово види? Не по расправама, не по полемикама, не по неукости или учености неког жирија, већ по срчаности која је и Драшка Ређепа одликовала и у најстаријим годинама.

Управо срчаност нам недостаје. Када неко има идеале, онда он за њих или гине, или нуди себе у борби за то. Ко је још данас спреман да изгуби здравље зато да би се изборио за "регионалну књижевност" или за "лезбејске гласове у литератури" или за "мондијалистички" или за "антимондијалистички" став у погледу било чега?

Сви смо срчани док не стигнемо до неког гранта, или неке резиденције. Не смета ми што неко не мисли исто као ја, исто као Драшко Ређеп, већ што за своје ставове није спреман ни да се побије голим рукама, чак ни да угрози добар ноћни сан или да му се изгуби апетит.

Драшко Ређеп није био такав. Волео је страсно, мрзео још страсније. Највише је презирао и исмевао лоше глумце и лоше (звао их је фолклорне) глумице, не само на позоришним сценама, већ и у другим уметностима и у читавом театру света.

Одмах иза оних које туђа трабакула вози кроз живот (као да су већ мртви), мрзео је глупост. Није се плашио тупе силе којом се глупост увек оружа. Церио јој се у лице, за глупост је имао увек нову анегдоту, сваки пут смешнију од претходне.

На трећем месту је подсмешљив био према покондирености која увек иде с каћиперношћу, кичем и лажним вредностима. Није био мио ни према "разбаштињеним кнезовима" ни према читавој скали "барона минхаузена" који су били достојни само његових панонских гегова.

Али, шта је волео, то треба да одреди једног човека.

Драшко Ређеп је изнад свега волео књижевност која уме да мисли, литературу која нас након прочитане књиге не оставља истим какви смо били пре њеног читања. Волео је реч која носи и боли, над којом се смејемо и плачемо, над којом крваримо, јунаке с којима се идентификујемо и пусто навијамо за њих као да ми сами учествујемо у њиховим прегнућима, пропастима, успонима и икарским узлетима.

Осим свог Новог Сада (града којем је посветио пола живота и пола од написаних 10.000 страна, колико се претпоставља да је најмање исписао), волео је Драшко страсно Венецију и Париз.

И ту смо делили исту страст. Нови Сад је град моје младости, Париз је и мој сан, а о Венецији је највише волео ове редове написане у "Еурипидовој смрти". Уз речи из ове књиге зато се Драшка Ређепа сећам и данас:

"А Венецију, Венецију није нимало лако прећи пешке, иако је ту, у воденом граду, све отето од заливâ Венето и Лагуна, згурано једно до другог као да се боји освете великог мора које ће, пре или касније, доћи по своје мочварне и топле заливе и плаке, као митски краљ по одбеглу дружбеницу."