Заплакао сам због Кобија

Када ми се на мејлу појавило обавештење да је погинуо Коби Брајант, расплакао сам се као киша и пре него што сам прочитао вест до краја.

Слагао бих да не памтим када сам се претходни пут расплакао због смрти неког спортисте - било је то оне ноћи када је Звезда победила Ливерпул и стигла ме је помисао да то није доживео Горан Буњевчевић који је преминуо недавно пре тога.

Тако уплакан, јецајући позвао сам драгог пријатеља са којим делим своје спортске мисли, у сред његовог радног времена, на одговорном и добро плаћеном послу на ком није дозвољено јавити се на телефон. И он се јавио.

Чуо је вест и знао је да га нико не може кривити због тога. Био је први са којим сам поделио ту вест. С друге стране жице, ред неверице, ред псовки.

Погинуо је Коби Брајант. У реду, али чему такво заиста неконтролисано понашање двојице одраслих људи који су ипак доживели свашта и знају да разне тешке ствари могу да се десе.

Можда је разлог за то јер је Коби био наша генерација. Само годину или две старији од нас.

Мајкл Џордан и Меџик Џонсон били су велики кошаркашки хероји нашег детињства али су они стасали пре него што смо ми почели да пратимо кошарку. Коби је био наш. Његов долазак у Лигу коинцидира са моментом када смо пошли у средњу школу. За многе људе моје генерације то је био драфт који смо пратили знајући ко је у конкуренцији и шта ком тиму треба.

Пажњу наше јавности Коби је додатно привукао као клинац због ког су Лејкерси трејдовали Дивца у Шарлот. А свему је допринела и чињеница да је он био најмлађи играч у историји Лиге, да је после средње школе дошао у њу и да је наспрам себе имао читав низ предрасуда.

Није Коби први велики играч који је дошао право из средње школе али рецимо и великан попут Мозеса Мелоуна који је дошао тим путем и после "Ол стар" каријере и освојених титула има имиџ некога ко није био зрео за НБА. Тако је и Коби морао да живи са том предрасудом, и да се носи са још једном опаснијом чињеницом - од првог дана у лиги имао је популарност која је далеко надилазила оно што је као дечак у почетку пружао на терену.

Ту су положени темељи да Коби Брајант израсте у једног злогласног Негативца у Великој књизи НБА наратива о херојима и губитницима, добричинама и отпадницима. Временом је међутим, Коби успео да се избори за место врхунског кошаркаша и то не само атрактивног лепршавог стрелца већ и чврстог такмичара који доноси победе и осваја титуле.

Одједном више није било питање да ли у НБА лигу треба ићи после средње школе или после колеџа. Треба ићи онда кад си спреман а тамо ће се видети да ли знаш или не знаш. Из те нове филозофије израстао је и Леброн Џејмс, такође прескочивши колеџ. Или Никола Јокић прескочивши врхунске нивое европске кошарке.

Коби Брајант је одрастао у породици која је као што војници служе домовини, служила кошарци. Његов отац играо је у НБА али је значајан део каријере ипак провео у Италији где је Коби одрастао. До краја играчке каријере остао је пријатељ европске кошарке, кокетирао је са идејом да ће се повући после сезоне у италијанској лиги.

Данас баш деца тих прекаљених америчких професионалаца са европских паркета имају важну улогу у НБА Мелвинов син Девин Букер, Мичелов син Ентони Вигинс, момци као Џерет Ален и многи други. И у томе је Коби био својеврсни пионир.

Коначно, чињеницу да је био "народни шампион" пре него што је прстен освојио на паркету, Коби је изборио на онај начин како легенде стасавају, играјући за један клуб и делећи са њим и успоне и падове. Када кажемо име Лос Анђелес Лејкерс, нема спора да је реч о тиму са једном од најраскошнијих трофејних ризница у историји НБА. Али, они су били у озбиљној кризи када је Коби дошао и у неколико његових завршних сезона нису били нарочито компетитивни. Остао је веран једном клубу и одрадио је пуни радни стаж од целих двадесет година.

Када си са неким савременик, онда наравно своје животне фазе пројектујеш са његовим, и људи мојих година су скоро двадесет и четири године провели у интензивној размени са Кобијем. Био је играч против ког је тешко играти, ас ког је прелепо гледати. Како је у свом комеморативном Фејсбук статусу рекао новинар Срдан Косовић, "Мој Коби, ко те није мрзио или волио, тај не зна шта је љубав у спорту..."

Многе историјске утакмице сам провео жестоко мрзећи Кобија, закључно са оном утакмицом која је Сакраменто Кингсе наших Владе Дивца и Пеђе Стојаковића делила од Великог финала. А онда сам га морам признати некако и заволео, мада се никада није погодило да сам за њега навијао.

Сада ме гризе савест што сам Кобија прекасно прихватио. Гризе ме савест што сам доста дуго мислио све исто што и они што су му замерали ово или оно. Али тако је то када нас неко напусти млад. Многе теме остану недоречене, многа огрешења неопроштена или без извињења.

Да сам знао да ће трајати овако кратко, уживао бих у сваком тренутку који нам је овај велики играч пружио. Али ето у спорту понекад не можемо да размишљамо рационално јер верујемо да ће наши хероји, и вршњаци, напросто бити бесмртни.

После Радивоја Кораћа и Дражена Петровића, барем ми у Југославији знамо да хероји понекад страдају на начин са којим никада нећемо моћи да се помиримо.

Хвала ти Коби и опрости за сваку ружну мисао насталу у жару игре...